TV obdanica

Protekla nedelja mi je pokazala koliko je u elektronskim medijima važan faktor – vreme. Ukoliko bolje razmislim, suštinu medija čini upravo vreme, način na koji je ispunjeno, vreme provedeno pred ekranom ili zvučnikom radija, ili oglasno vreme koje predstavlja medijsku monetu.

Počelo je, naravno, ranom zorom, kada obično radim jutarnji program. Pošto sam se suočio sa novim slušalačkim navikama, otkrio sam neverovatne oblike vezanosti za radio. Ne govorim ovde o pozitivnim ili negativnim komentarima, oni su deo mog posla, već o jakoj fiziološkoj vezi konzumenata i elektronskog medija. Znao sam odranije da vas televizija može naučiti da ogladnite tokom reklama, ili da odete do toaleta dok traje pauza u poluvremenu, da televizija i radio mogu da vas uspavaju ili da vas probude. Ipak, najčudniju vezu sam osetio kada nas je jedan slušalac zamolio da redovno objavljujemo vreme izlaska sunca, vreme zenita i zalaska sunca. Zašto bi nekome vest da je sunce izašlo u 5.01 bila neophodna? Pomislio sam da je čovek slep, radio je za te ljude svojevrsno oko, ali to nije bio slučaj. U pitanju je astronomski realizam, potreba da budemo svesni rotacije Zemlje, podsećanje da smo deo Kosmosa, a kada u „Politici“ pratite ove podatke, primetićete kako nam se leto približava, obdanica je sve duža, ukratko – lepo je i važno znati kada izlazi sunce. Vreme, pa i ovo televizijsko, ili radijsko, tako dobije dublji smisao, gotovo egzistencijalistički.

Drugi primer televizijskog vremena postao je tema sednice RRA. Pošto u Srbiji postoje ljudi koji 14 časova dnevno prate „Farmu„, na televiziji Pink, zajedno sa farmerima polako gube razum. Iz dana u dan, svađe su sve žučnije, a psuje se taman onoliko često koliko se pojavljuju i reklame. Postoji jednačina, ili tačnije ekvivalencija prostakluka i vremena prodatog za reklamiranje. Nije potrebno 14 sati gledanja „Farme“ da utvrdite kako se neprekidno psovanje kombinuje sa neprekidnom trakom sponzora, što daje novu dimenziju pojmu oglasnog vremena. EPP bi značilo Ekonomsko Psovanje i Pičkaranje, jer onda kao oglašavač vi praktično želite da dok ekranom prolazi reklama za vaš proizvod nekome udaraju prstenac, urlaju na uvo ili psuju familiju (živu i mrtvu) taksativno. Sa stanovišta televizije, „Farma“ je izborila sopstvenu autonomiju od produkcije koja ju je stvorila, mi sada praktično gledamo jedan od mogućih scenarija sopstvene propasti. Naravno da je besmisleno od njih tražiti da vode računa o rečniku jer, zaboga, gledaju ih dečica, nemoguće je duha vratiti nazad u bocu. Ovakav šou nemoguće je upeglati, bezobrazne farmere zameniti finim i pristojnim ljudima, jer pametni ljudi imaju pametnija posla. Ostaje nam samo vreme – kao na robiji, za farmere ono znači novac (nedeljni honorar), za produkciju – pare od reklama, a za gledaoce 14 časova eksplicitne zabave dnevno.

Treći primer tv-vremena odgovara na pitanje: šta bismo sve mogli da uradimo u svom životu da ne gledamo svinjarije 14 sati dnevno? U Srbiji živi čovek koji se svojevremeno javio uredništvu informativnog programa RTS-a. On godinama prati Dnevnik u 19.30 i žešće se nervirao kada sekundara pređe 12, a Dnevnik kasni. Ovaj opsesivni gledalac je narednih godina, ili dekada, marljivo beležio svako naredno kašnjenje, pedantno i uporno. Kada nije bio u mogućnosti da to čini, zadužio je suprugu da ga zameni na straži Tačnog početka. Posle niza godina napisao je pismo RTS-u i sabrao (ako se ne varam) oko 4 sata ukupnog kašnjenja. Od tada se mnogo više vodi računa o tačnosti počinjanja, a ja se pitam da li je ono što je taj čovek čekao sve ove godine uopšte bilo vredno čekanja. Ta famozna 4 časa njegovog života, ili 14 časova svakog dana koliko opsesivni gledaoci „Farme“ daruju televiziji, sve je to u konačnom računu – njihovo vreme. Za 4 sata možete automobilom stići do Budimpešte, avionom do Londona, možete pogledati 2 pozorišne predstave ili 2 filma, ili otići na pristojnu večeru sa prijateljima. Možda ćete nekome nedostajati – ukoliko 14 časova svakog dana posvećujete televiziji. Setite se kome.