Enciklopedija zločina i nemorala

Ove četiri knjižurine u izdanju Srpske radikalne stranke zbirka su dokumenata organa Državne bezbednosti koje je vlada Srbije svojim zaključkom od 8. marta 2007. (potpisao Vojislav Koštunica) dostavila Timu za odbranu Vojislava Šešelja „uz obavezu da navedenu dokumentaciju neće javno objavljivati i koristiti, osim u predmetu protiv optuženog Vojislava Šešelja pred MKT“ (Haškim tribunalom). Po rečima sastavljača u predgovoru, deo ostalih dokumenata dobavio je „samo njemu znanim putem prof. dr Vojislav Šešelj“. Jako je teško snaći se sad u tih četiri hiljade strana i otkriti šta je dala vlast, a šta je nabavio Voja Šešelj. Šta je sad tu istina, a šta nije – drugo je pitanje. Bitno je da je reč o unutrašnjem materijalu iz kojega se dade zaključivati o načinu, sredstvima i metodima rada Službe, svemu onome što oni nikako ne vole da izlazi u javnost.

Uz dužnu opreznost, dakle, podsećamo da je ovo jedna od retkih prilika da običan čitalac kome nije žao 4000 dinara i koji ima vezu u Srpskoj radikalnoj stranci može da vidi autentični materijal iz arhiva Državne bezbednosti.

OD LIBERALA DO EKSTREMISTE–TERORISTE: Hronološki gledano, priča počinje u aprilu 1981, kada sarajevski Centar SDB RSUP BiH zavodi prethodnu operativnu obradu (POO) nad Vojislavom Šešeljem, jer da dotični „nastupa sa liberalističkih i nacionalističkih pozicija“, grdi vlast itd. Prethodna će se obrada pretvoriti u običnu operativnu obradu sa tajnom kontrolom poštanskih pošiljaka i telefonskih razgovora, pa u tajno praćenje i prisluškivanje sa sve foto-dokumentovanjem, što će završiti na sudu sa poznatim ishodom. Sa izvesnim i vidljivim olakšanjem sarajevski Centar SDB predaje 1986. Voju Šešelja beogradskom Centru, pošto se Voja preselio. Beogradski Centar postepeno zavodi prethodnu, pa običnu obradu, pa tajnu kontrolu prvo pošte, pa onda telefona, pa tajno praćenje i foto-dokumentovanje itd. Zanimljivo je da jedan „sektor rada“ predaje Voju kao štafetu drugome: počeo je kao „liberal“ i „anarholiberal“; napredovao je do „građanske desnice“, pa preko „srpskog nacionalizma“ do „ekstremnog srpskog nacionalizma“ i završio 1995. u kategorizaciji „ekstremista-terorista“. Čim se sporazumeo s Miloševićem, sledi niz rešenja nadležnih načelnika RDB-a o ukidanju mera obrade, tajne kontrole pošte i telefona, a sa tipskim obrazloženjem „da je dosadašnja primena mera dala dobre rezultate“, hvala lepo, pa je možemo ukinuti. Period učešća u Marjanovićevoj vladi veoma je slabo pokriven; jedine reference na Šešelja i ostale radikale za vreme intervencije NATO 1999. odnose se na kontakte sa Žirinovskim i Le Penom. Tek posle Kumanova Služba ponovo obraća pažnju na Šešelja, a u sklopu tadašnjih njegovih veoma čestih kontakata sa pre svega Danom, ali i Vukom Draškovićem oko šansi DOS-a i raznih „operativnih kombinacija“ (u žargonu DB-a) oko podele buduće vlasti, čim Milošević padne. Ispalo je da ni Dana, ni Vuk nisu shvatili svoj položaj u kosmosu; Šešelj je bio oprezniji i razboritiji. U kritičnom periodu, kažu arhivi DB-a, Šešelj je razgovarao sa svima, tri puta merio i nije sekao; povukao se na marginu. Aleksandar Vučić dužio je tada Srđu Popovića (onog mladog, ne advokata); sam Šešelj nije silazio s telefona sa Danom i Vukom, ali je pričao i sa Koštunicom. Bile su razmatrane razne kombinacije mogućih budućih koalicija, ali nijedna nije proradila. Mora se priznati da je Šešelj, kako kaže Služba, Koštunici obećao da će poštovati rezultate izbora od 24. septembra 2000. i da će se SRS boriti protiv svake izborne krađe. Bilo je jasno da je Šešelj – kao i svi ostali – Miloševića uredno otpisao kao proizvod kome je istekao rok trajanja.

ENCIKLOPEDIJA RATA, RASPADA I ZLOČINA: Raspored materijala u ove četiri teške i debele knjižurine, nažalost, uglavnom je haotičan, kao lopatom nabacan, što je i inače običaj uređivačkog tima „sabranih dela“ Voje Šešelja. Bolno nedostaje barem indeks imena, što u današnje vreme nije teško; očigledno su veselnici bili u žurbi. Prva i druga knjiga tu su ipak malo bolje spakovane, jer barem prate hronološki razvoj događaja. Treća knjiga je zanimljiva s tačke gledišta ratnih zločina, stvaranja paravojnih formacija i organizovanog kriminala i u njima, kao i u četvrtoj, ima fascinantnih i do sada nepoznatih detalja, ali o tome ćemo drugi put, kad ovoj zbirci pristupimo tematski. Četvrta je knjiga puna detalja o Jezdi (sada aktuelnom) i Dafini; o finansijskim mahinacijama; o ilegalnoj trgovini oružjem, cigaretama, naftom itd. Recimo za sada samo da u trećoj knjizi ima sjajna priča o onom kragujevačkom paravojnom umetniku Miljkoviću i njegovoj ekipi u srednjoj Bosni: oni su nahvatavali srpske borce iz Vojske Republike Srpske i prodavali ih Hrvatima, da bi ih Hrvati kasnije razmenjivali za svoje ratne zarobljenike. Nije da smo od Miljka mnogo očekivali, ali ovo je stvarno jedan od vrhunaca.

Sve te gadosti, zločine, korupciju, pljačke naroda, cinizam i kriminal Služba je uredno pratila, dokumentovala, zavodila i – nadamo se – o svemu tome izveštavala Gore Gde Treba. Postupala nije. Sve su znali: svaki ratni zločin; Sjeverin i Štrpce; Zapadnu Slavoniju, Ovčaru, Lovas i Zvornik; Hrtkovce i Srem; znali su i ko je postavljao paklene mašine po Srbiji i Beogradu; znali su svaku paravojnu formaciju do u poslednjeg člana; svaki pištolj; znali su svaku reč Mirka Jovića i Dragoslava Bokana (TKTR: tajna kontrola telefonskih razgovora); imali su saradničku vezu u svakoj četničkoj pijanoj rulji. Imali su uredan uvid u najveće kriminalne bande, najviše po Novome Sadu, gde je Centar radio veoma temeljito po liniji „srpskog ekstremizma“: počeli od kodnog imena „Lučano“, pa završili sa kodnim imenom „Kajmak“, a smesta su shvatili, kako stoji u melanholičnoj primedbi nadležnog operativnog radnika, da je obojici samo „do materijalne dobiti pod izgovorom patriotskog angažovanja“, ali o tome drugi put. Da je ovaj materijal na vreme stigao do tužilaštva – a nije – bilo bi nam mnogo lakše, kao što nije. Služba je skupljala i ćutala. Valjda je takva bila politička volja. Političku volju je zanimalo (u okviru akcije „Tomson“, jedne od više njih) koliko se koja opoziciona stranka naoružala i misle li zaista – kako su Voja Šešelj i Branislav Vakić (onaj niški bokser) planirali – da prave državni udar, zauzimaju radio, TV i policijske stanice, garnizone itd. Kriminalne radnje i ratni zločini nisu bili prioritet. Ima tu podataka o prenošenju opljačkane robe preko Drine i drugih reka; o reketu; o prostituciji Ruskinja u režiji „menadžera“ iz Velike Plane; o Klari Mandić i njenim izraelskim poslovnim partnerima; o Jezdi i Dafini; o Braciki; i o tome drugi put.

Ovo je, dakle, užasavajuća enciklopedija raspadanja države, društva, policije, pravde i morala u Miloševićevoj Srbiji. Sve fino opisano, zadokumentovano, snimljeno i pohranjeno u uredne arhive Službe. Ko god da je priređivao materijal za Tim za odbranu Vojislava Šešelja u Hagu, vodio je računa da sakrije identitete operativnih radnika i njihovih saradničkih veza, kao i prirodu operativnih akcija, ali ni tu nisu bili dosledni, pa se čovek može snaći uz malo pažnje. Pažljivo čuvana kodna imena javljaju se kao stvarna u drugom dokumentu; stvar se otvara kao školjka. Ovde piše „redigovano“ za neko ime; tamo piše pravo ime; a na trećem mestu ide pravo ime, pa smo doznali šta su izveštavali operativni radnici čija imena danas prolaze kroz novine u raznim svojstvima.

PONUDE I ZAMISLI: Imamo, dakle, slučaj skandalozne dekonspiracije radnika, saradničkih veza i pozicija Službe. To Voji Šešelju nije prvi put: setimo se da je u januaru 2001. objavio kompletne stenograme sa sednica dva anketna odbora Skupštine SRJ o Pavlu Bulatoviću, sve klasifikovano kao državna tajna, čime je kompromitovao ne samo poverljive podatke, sredstva i metode rada civilnih i vojnih službi, već i intimni život nevinih civila. Onda je pobegao u Hag i izbegao krivično gonjenje po uredno podnetoj krivičnoj prijavi. Sada, naravno, Tim za odbranu osloniće se na ono „osim za potrebe odbrane“ iz zaključka vlade Voje Koštunice: pa mi smo to objavili kao deo odbrane. Ovi iz vlasti mogli bi da znaju ko je i kakav je Voja Šešelj. Uostalom, prva kvalifikacija njegove ličnosti iz CRDB Sarajevo dosta je precizna: nadmen, odnosi se sa omalovažavanjem prema saradnicima i poznanicima, neprijatan, tvrdoglav; jednom rečju nepodnošljiv karakter. Stavljati Vojislavu Šešelju na raspolaganje bilo kakav delikatan tajni materijal jednostavno je nedopustivo.

Ima tu još nešto: veliko je pitanje koliku korist će Vojislav Šešelj izvući objavljivanjem ovih četiri hiljade strana dokumenata Državne bezbednosti. Veliki broj tih dokumenata nedvosmisleno dovodi njega lično i celu Srpsku radikalnu stranku u vezu sa paravojnim formacijama, ratnim zločinima i organizovanim kriminalom. Čovek ne može da se otme utisku da je reč o samoubilačkom ponašanju, što nije prvi put. Tu nalazimo i podatak da je Šešelj već 1995. telefonom, uz posredovanje Aleksandra Vučića, najavio Ričardu Goldstonu, tadašnjem glavnom tužiocu Haškog tribunala, da je spreman da dođe i svedoči, kako sam kaže, kao „zaštićeni svedok protiv Miloševića“, a u odbranu Karadžića i Mladića. Milošević još nije bio optužen u Hagu; biće tek 1999. Goldston mu se zahvalio i hladno ga odrezao rečima: kad nam zatrebate, zvaćemo mi vas. Postoji i snimak iz TKTR-a u kome Aleksandra Janković (danas narodni poslanik Nove Srbije) januara 1995. razgovara sa Tomom Nikolićem, koji je „informisao imenovanu da je jedna grupa republičkih poslanika iz redova SRS-a nezadovoljna sveukupnim političkim angažmanom Vojislava Šešelja. Shodno tome, ova grupa poslanika smatra da bi za afirmaciju stranke u narednom periodu bilo neophodno smeniti Vojislava Šešelja sa mesta predsednika SRS-a i potom izvršiti kompletnu transformaciju stranke i to u pravcu jedne nacionalne stranke umerene desnice. U tom kontekstu Tomislav Nikolić je takođe izneo da je on ličnog mišljenja da bi ‘stranka bila uspešnija bez njega’ tj. Šešelja.“ Trebalo je petnaest godina da se ta zamisao ostvari. Čudno je, međutim, da Šešelj o takvim razmišljanjima u stranci nije bio obavešten, autokrata i sumnjičav kakav je. Po podacima Službe, imao je sukobe i sa Vučićem, koji se na to žalio telefonom u više navrata, ali i pred saradničkim vezama DB-a koje su te žalbe uredno prenele. Ako zanemarimo onaj deo raspoloživog materijala iz ovih 4000 strana koji se odnosi direktno na Šešelja, ostaje poveliki broj dokumenata koji se tiču što lica, što stranaka, što raznih organizacija kojima tu teško da je mesto. Obrađeni su temeljito Jezdimir Vasiljević, Dafina Milanović, Klara Mandić, kapetan Dragan Vasiljković (što je posebna priča na koju ćemo se vratiti u jednom od idućih nastavaka); Ratko „Bata Kan Kan“ Butorović, Vesko Vukotić, Branislav, „Dugi“, „Lajavi“, Lainović, Željko „Arkan“ Ražnatović i drugi zaboravljeni heroji.

Posebna je priča o tome kako se – u percepciji Službe – odvijala istorija srbijanske opozicije. Prvo su, 1986–1987, svi bili na istoj gomili kao „liberali i anarholiberali“, pa kao „građanska desnica“: zajedno su bili Nebojša Popov, Vesna Pešić, pop Žarko Gavrilović, Jelenko (Filaret) Mićović, Mirko Jović, Šešelj, Žarko Korać, Vuk i Dana, Milan Mladenović, Velja Cvetić, Ivan Janković, Srđa (advokat) Popović, Vlada „Revolucija“ Mijanović, Pavluško Imširović, Milovan Đilas, Dobrica, Brana, Matija, Selenić, Mihiz, braća Kljakići, Boža Jakšić, Kangrga i Supek, Nikola Milošević, čak i Voja Koštunica. Onda Služba protokom vremena počinje da pravi razlike i potklasifikacije: ovi su jedno, a oni su drugo, a oni tamo su treće; itd. Pa imamo: etatističko-birokratsku liniju rada; pa liberale („anarholiberali“ su se negde izgubili); pa građansku desnicu (relativno stabilnu grupaciju); pa srpski nacionalizam; pa ekstremni srpski nacionalizam; pa ekstremni terorizam, sa podgrupama po geografskom pristupu i po paravojnom organizovanju. Posle će se pojaviti linije rada „Kaptol“ (prohrvatski elementi), „Orijent“ (proislamski i probošnjački) i tako dalje.

Ali, o svemu tome ćemo u idućim brojevima „Vremena“.