Majonez i posledice

Notorna je stvar da se nikada ne možemo vratiti u mesto svog rođenja ili odrastanja, jer tog mesta više nema. Prostornu razdaljinu do njega nije teško preći, ali to je varljivo postignuće: ono što zatičemo tamo nešto je drugo – koliko god da površinski liči – jer je jedini mogući povratak zapravo povratak u vremenu. A taj jedini mogući povratak upravo je onaj jedini koji nije moguć.

Janko Aleksić, narator novog romana Muharema Bazdulja Sjetva soli (Rende, Beograd 2010), to veoma dobro zna. Otuda je njegov ovovremenski „povratak“ iz Beograda u Sarajevo zapravo samo nekovrsna poseta duhovima, tek praćena nesigurnom nadom u moguće razrešenje nekih starih i novih nedoumica.

Sarajevo je grad rane Jankove mladosti, završene odlaskom na studije u Beograd, sredinom osamdesetih. Utoliko je njegova priča „atipična“: on ne pripada talasu ratnih izbeglica, onih koji su se, ponajviše baš iz Bosne, raspršili širom ostataka bivše domovine, uglavnom po „etničkoj“ liniji. Dugo nevoljan da se suoči sa sablasnim ostacima sopstvenog odrastanja, i sa svim promenama koje su u međuvremenu nastupile, Janko će se u Sarajevo po prvi put nakon apokaliptičnih devedesetih zaputiti tek na sahranu bliskog prijatelja.

Janko je, dakle, „izbegao rat“; pre toga je „izbegao“ i vojsku, to jest, oslobođen je vojne službe, kaogod Odisej koji je sejao so pokušavajući se prikazati ludim; Odiseju, doduše, nije uspelo, jer nije mogao da žrtvuje Telemaha… No, upravo to Jankovo neučestvovanje u ključnim i traumatičnim zbivanjima epohe romanu dobro čini, jer mu pruža priliku da iskorači iz već oveštalih klišea „sarajevske proze“ kraja dvadesetog i početka dvadeset i prvog veka. Naime, umesto još jedne priče o ratnom Sarajevu, ili pak njegovog kontrastiranja – možda romantizujućeg, možda kritičkog – sa ovim „postratnim“, Bazdulj zapravo zahvata nešto dublje u prošlost, taman toliko dublje da dopre do jednog još prilično nedavnog doba, a opet začuđujuće malo prisutnog u relevantnoj literaturi. Radi se, naime, o sarajevskim „zlatnim osamdesetim“ (Olimpijada, New Primitives, MESS, Obala, Audicija, Noćni program TVSA, Valter, SCH, Koševo, Grbavica… name it) koje simbolički funkcionišu na sličan način kao i one beogradske, ili recimo zagrebačke: kao nepresušni rog izobilja i uvek dostupni arhiv sećanja iz kojeg se napajaju ne samo neposredni učesnici i svedoci, nego i oni koji su došli mnogo nakon njih… Beše to, dakle, doba pre nego što su „došli papci i zajebali stvar“, kako bi to rekla bilo koja od ovdašnjih urbocentričnih naracija…

Bazdulja u ovom romanu zapravo zanima tamni, skriveni zloduh „veselih“ osamdesetih; ovaploćen, nimalo slučajno, kroz famozni sarajevski „naci žur“ iliti „fašistički rođendan“, inače jednu običnu privatnu zabavu sa malko bizarnijim „programom“, od koje je uvek budni i uvek paranoični ONO I DSZ sistem napravio politički bauk prvog reda, bitno obeleživši živote mnogih njegovih učesnika, ne samo u jednom konkretnom vremenskom odsečku, nego ih zapravo i usmeravajući dugoročno u raznim pravcima kojima možda inače nikada ne bi krenuli. Roman se, dakle, fokusira na Jankovu „istragu“ okolnosti jednog stvarnog istorijskog događaja (koji je on takođe izbegao sticajem okolnosti, mada je trebalo da bude tamo), i njegovog reflektovanja na živote njegovih „izmišljenih“, romanesknih protagonista, ali i na njegovo šire značenje sa ne baš prijatnim implikacijama: koliko je zapravo prikrivenog nasilja, agresije i bolesne paranoje akumulirano u društvu u kojem je moguće da se gomilu blago snobovske gradske balavurdije „zbog majoneze optuži za fašizam“, i da potom nedeljama budu glavno strašilo i glavni problem u državi? Kakvi su sve mehanizmi ostrakizma i ekskomunikacije tu bili primenjeni, i kako je bilo lako posle te iste mehanizme prevesti na drugi ideološki žargon, recimo nacionmalistički? I ko se sme čuditi da u jednom takvom društvu, pri morbidnoj promeni retorike, dođe do sveopšteg hvatanja za guše? Pa ipak, Bazdulj se istovremeno ironijski distancira od zamki preteranog „učitavanja“ i rada naknadne pameti: jedan za mnoge traumatični Događaj ipak ne može tek tako postati dežurna paradigma, kamoli izvor, najava ili objašnjenje, nečega što će uslediti mnogo kasnije, i što će zapravo biti povesna oluja koja će zauvek oduvati svet u kojem su uopšte još bile moguće afere sa „majonezom u obliku kukastog krsta“.

Kao učesnik i svedok mitskih „zlatnih dana“, koji posve novim očima gleda na novi, sadašnji grad njegovog odrastanja, Janko je idealan medijum za poređenje „onog“ i „ovog“ Sarajeva, što Bazdulj čini diskretno, bez napadnih zaključaka i prekomernog esejiziranja. No, ako je Janko medijum, onda je Jankov vodič kroz savremeno Sarajevo niko drugi do – Muharem Bazdulj. Pisac uvodi samog sebe kao književni lik, i to ne kao tamo nekoga ko će za trenutak prominuti scenom štosa radi (u tom se svojstvu pojavljuju nekoliki pisci, pa i dolepotpisani među njima), nego, naprotiv, kao nekoga ko, posle samog Janka, rekao bih, ima najdužu minutažu u knjizi… Bazdulj-lik je tu zaista odličan izbor: em znatno mlađi od generacije osamdesetih, em rođenjem i odrastanjem ne-Sarajlija (tj. Travničanin), on kao da u romanu simbolizuje Vergilija jednog Novog Sarajeva, onog kojem je možda i najmilija zabava setno tabirenje po bezbrojnim opštim mestima mitologije Zlatnih Dana. A prema kojem on sasvim lako i prirodno uspostavlja zdravu ironijsko-kritičku distancu.

Bog će (ili Đavo?) znati šta je Bazdulja motivisalo da se posveti baš ovoj temi, ali rezultat je zanimljiv i uistinu apartan roman (nota bene: posvećen Miljenku Jergoviću, učesniku „stvarnog“ naci-žura), ne samo u bosanskohercegovačkom književnom miljeu. Ono, pak, što je njegova ponajveća vrlina zapravo je nešto što se na površan pogled, može biti, nadaje kao „uzgredno“: radi se o (ne samo) Jankovom svojevrsnom sredovečnom pretresanju prolaznog vremena u životu, o tome gde se bilo i šta se (nije) radilo, o tome kako se i koliko lako moglo otići nekim sasvim drugim putem, ponekad je trebalo samo da se ta(j)-i-ta(j) pojavi ili ne pojavi na nekom mestu, o tome kako nam ponekad oni s kojima smo se u životu za dlaku promašili mogu u nekom važnom smislu biti značajniji od onih s kojima smo se potrefili. Utoliko je i „ljubavna priča koja to nije“ između Janka i Mladenove sestre Milene, a koja se nije mogla realizovati onda „kada bi to bilo najbolje“, kojom se zapravo prikladno zaključuje ovaj roman, jedna od najdojmljivijih epizoda ukupne Bazduljeve beletristike, nešto poput priče Izdrži iz prekrasne zbirke Čarolija.

Svaki ozbiljan grad zaslužuje da se njegova savremena mitologija propusti kroz nekakvu romanesknu sjetvu soli. Htelo-ne htelo, dopalo mu se to ili ne, i Sarajevo je sada na još jedan od mogućih načina ozbiljan grad.