Politike umetnosti

Već to što ga akademska filozofska zajednica odbacuje kao strano tkivo, što ga prezire i otprema među medijske teoretičare, šarlatane, scandal–makere, a uglavnom i neznalice, odlična je preporuka za spise Petera Sloterdijka. Sloterdijku se ne može prigovoriti da ne poštuje pravila akademske igre – poštuje ih, njegovi su tekstovi potkrepljeni svim potrebnim akademskim pomagalima u vidu fusnota i jasno navedenih referenci – lom nastaje na dubljoj, temeljnijoj ravni: Sloterdijk piše paralelno sa glavnim tokovima, on nikada nije u njima. A profesori to ne praštaju. Naročito ako je pisac briljantan. Filozofija profesora filozofije stvara instituciju tako što neguje rituale, što golim ponavljanjem učvršćuje identitet institucije i tako je reprodukuje: ispiti, ispitna pitanja, obavezna literatura, broj stranica koje se imaju pročitati, izbor autora (među kojima, razume se, nema Sloterdijka), udžbenici, satnice… sve to obezbeđuje kontinuitet i stalnost instituciji školske filozofije. Institucija je, po svome ustrojstvu, konzervativna i, strogo uzev, tome se nema šta previše zameriti. Sloterdijkovim rečima (koje beleži Hans-Jirgen Hajnrih), „profesor filozofije prilagođen je univerzitetu kao pingvin Antarktiku“. Problem nastaje kada tako sklerotizovana institucija izgubi osećaj da mora nešto da promeni kako bi uopšte preživela, da uvede razliku u sopstvene rituale, da, na trenutak, izađe iz sebe i sebe osmotri spolja (što ume biti neprijatan prizor). U profesorskoj filozofiji razlika u najboljem slučaju može da bude predmet ispitivanja, ali ne i pokretački motiv rituala koji žive od ponavljanja bez razlike. Sloterdijk, dakle, napada strukturu golog ponavljanja, on odbija rituale, postavlja pitanja tamo gde im nije mesto i sebi tako, bez greške, stvara neudobnu poziciju enfant terrible nemačke filozofije.

VIDETI VIDLJIVO: Ovde se, razume se, odmah otvara čitava kohorta pitanja. U filozofiji, kao umeću postavljanja pitanja, ne-pitanje je oksimoron. Ne postoji, naime, pitanje koje se ne sme postaviti. Osim glupog. (A i ono je dozvoljeno. Čak i glupavo pitanje može da pokrene dobar odgovor.) Zbog čega je, onda, pre nešto više od deset godina, ugledni profesor Jirgen Habermas, papa nemačke akademske filozofije, na jedno Sloterdijkovo pitanje odreagovao kako nikada nije pre toga: nervozno, grubo, netrpeljivo, sa sebi nesvojstvenom agresivnošću? Sloterdijk je, naime, bio postavio pitanje o nečemu o čemu su u ondašnjoj Nemačkoj svi hteli ponešto da znaju, ali se uglavnom nisu usuđivali da pitaju: da li on, Sloterdijk, i njegova generacija (rođena, otprilike, pedesetih godina prošloga veka) treba da se oseća krivim za nacističke zločine onako kako se, recimo, krivom oseća Habermasova generacija, iako su Habermas i njegovi ispisnici (tridesete godine prošloga veka), u najgorem slučaju, bili stasali tek za Hitlerovu omladinu i za učestvovanje u idiotskim nacističkim sletovima (što je Hitler u poslednjim danima svoga ludila i njih gurnuo na ulice razorenog Berlina, posebna je i tragična priča)? Filozofsko-političke implikacije takvog pitanja sve su samo ne zanemarljive. Naizgled zdravorazumsko, ovo je pitanje, zapravo, gađalo strukture mnogo skrivenije od puke etičke dileme. U pitanje su bili dovedeni odnosi moći koji su, decenijama, građeni upravo na slepoj mrlji osećanja krivice. Nije, dakle, u pitanju bila sama stvar, problem krivice nemačkog naroda koja se morala nekako iskijati, već ono što se na toj i tako shvaćenoj krivici počelo graditi – specifični odnosi moći u čijem je centru stajao upravo prof. Habermas kao veliki arbitar nemačke filozofije. Nije li Habermas, osporavajući legitimitet takvome pitanju, insistirajući na svojevrsnoj političkoj korektnosti filozofskog diskursa, ispleo veoma neprohodne mreže moći, neprohodne za one koji tim mrežama nisu pripadali, to jest? Po Sloterdijkovom mišljenju – jeste. Zato je i pitao. Zato se na njega sručila teška i dobro organizovana baražna paljba iz univerzitetskih bunkera.

Sloterdijk je filozof koji uporno odbija da stvari vidi onakvima kakve jesu. Paradoks identiteta stvari sa samima sobom glasi: videti stvari onakvima kakve jesu znači ne videti ih uopšte. Identitet stvari sa samima sobom nikada nije stvar samih stvari, već onih koji ih opažaju i svojim tumačenjima okamenjuju, ili, tome nasuprot, dinamizuju. Diskurs o krivici, recimo. (Stvar shvaćena ne kao predmet već kao struktura koja se posmatra. Stvar, u ovom pojmovnom režimu, može biti odnos moći, biće, izvesna konstelacija, politički problem…) Sloterdijk, dakle, u svakoj vrsti angažmana – teorijskog, političkog, medijskog – polazi ne od identiteta stvari sa samima sobom, već od razlike između onoga što se prikazuje očiglednim i struktura koje tu očiglednost nameću kao očiglednu. Utoliko razlika kod Sloterdijka prethodi identitetu, ona je uslov mogućnosti dinamike stvari i odnosa. Prema jednoj formuli Mišela Fukoa, koju Sloterdijk potpisuje na svoj način, zadatak je filozofije da vidljivim načini ono što se vidi.

Taj i takav Sloterdijk, ovenčan slavom svoje Kritike ciničnog uma, godine 1998. objavljuje prvu svesku svog trotomnog magnum opusa, Sfere I, delo koje će, u narednih nekoliko godina, da zapremi dve hiljade stranica teksta. Pisac sigurne i razigrane ruke, maštoviti erudita, odvajkada u simbiotičkom odnosu sa umetnošću, duhovit i drzak, Sloterdijk se „skromno“ upušta u tumačenje istorije čovečanstva, ali na svoj način, uz pomoć pojma i fenomena sfere, sferičnih oblika, među kojima se mehurovi nalaze na istaknutom mestu (nemačko Blasen znači mehur, ali i bešika). Prva knjiga trotomnih Sfera („Fedon“, Beograd 2010, u briljantnom prevodu Aleksandre Kostić) u podnaslovu ima upravo mehurove.

PROSTOR INTIME: Šta, u stvari, Sloterdijk želi uvodeći sfere u sferu filozofije? Ono što su njegovi veliki uzori Niče, Hajdeger, Fuko, Derida već pokušali, naime da razdrma fetišizam supstancije i metafizičkog individualizma. Drugim rečima, Sloterdijk postavlja eminentno političko pitanje: šta je to što ljudsku zajednicu drži na okupu, šta je to jedno u zajednici oko kojeg se zajednica okuplja? Ili se ljudska zajednica, možda, već nalazi u nečemu što joj, a da ona to ne zna, daje oblik, možda je ona usred nečega što je, kao nekakav mehur, spolja drži na okupu? Ili je, naposletku (ili na početku), ljudska zajednica jedan specifičan ne-fizički, zakrivljen, sferičan prostor u večitom nastajanju i nestajanju – prostor intime? Upravo se ideja intime kao specifičnog prostora nalazi u osnovi Sloterdijkove knjige. No, da bi se progovorilo o intimi na način drugačiji nego što se to radi u hipertofiranoj literaturi o ovoj temi, potreban je Sloterdijkov talenat i nešto malo ludila (nad filozofijom, primetio je Derida, mora da bdi neko ludilo), potrebna je brutalnost: „Samo se telo mrtvog čoveka može jednoznačno lokalizovati; anatom koji stoji pored granitnog stola neće morati dva puta da razmisli pre nego što odgovori na pitanje gde je njegov predmet (…). Što se tiče bića koje živi ljudski, to jest ekstatički, pitanje mesta postavlja se na fundamentalno drugačiji način, budući da se primarna produktivnost ljudskog bića sastoji od toga da radi na svom smeštaju u samosvojne, nadrealne prostorne odnose“ (str. 83-84). Intima je taj ne-fizikalni prostor koji, ma koliko se to činilo neočiglednim, uvek delimo sa nekim. Podeliti prostor intime uslov je intime. A potom, pošto je problem postavljen, kreće ludilo u kojem se, na načine teško zamislive (dok se ne pročita ova knjiga) prepliću Jonina avantura u utrobi kita (prema Sloterdijku Jona je, u stvari, u kitovoj utrobi potražio radosni egzil), dostignuća moderne psihologije, matematički čvorovi, razni (sferični) oblici boca, braća Grim i Dekameron, teorija srca u XVI i XVII veku (sa posebnom osvrtom na srce žabe), desetine reprodukcija, Pavle Florenski i Valter Benjamin, teorija o ljudskom nosu praćena ilustracijama, Šekspir (naravno) i Hufelandov model fetalnog stanovanja u majci, Frojd (opet naravno) i friz na palati Ašurnasirpala II u Kalhi, razne teorija jajeta, ulje na platnu Arnolda Šenberga, placenta kao organ kojeg nema, Rene Magrit, Jozef Bojs i sveprisutni Hrist, čitanje misli, Fihte, oralni fundamentalizam i ždranje, neobjekti i neveze, Pseudo-Dionisije i Lakan… i tako na više od 600 uzbudljivih stranica.

Sloterdijk ispisuje jednu alternativnu istoriju sveta u kojoj središnje mesto zauzima pojam sfere, pre svega umetnički i filozofski uobličen, a da se, uprkos tome, politički momenat zapravo ne zanemaruje, jedino što se o njemu piše na način drugačiji, uzbudljiviji, bliži i, istovremeno, dalji od svega što nam je teorija u stanju ponuditi.