Pre nekoliko sedmica pročitam u novinama a iz pera slavne ličnosti kako za lubenicu tačnije za one koji će je jesti nema ničeg boljeg od hlađenja u podrumu, e, pa neće biti, presavih tabak – kako zastareva sve to sa tim perom, presavijanjem tabaka, okretanjem ćurka naopako, priterivanjem do duvara, pokrivanjem dokle guber dopušta etc. – i napisah da je bunar kak bi se reklo savremenim jezikom zakon: lubenici ohlađenoj u bunaru ova iz podruma nije ni do kolena, ako tako može da se kaže. Mogao sam da pišem i o pivu, koje je najbolje ako se hladi u plehanom buretu koje je napunjeno vodom za slučaj da sred vršidbe izbije požar, ali sam se zadržao na lubenici i bunaru, pretpostavio sam da većina čitalaca danas nema i bunar i podrum gde bi ove protivrečne tvrdnje empirijski proverila, završio sam mirnim, politički korektnim rečima, ko se seća seća, ko se ne seća ili mi ne veruje, nikom ništa, tako nekako, možda još dopadljivije, potpišem se pseudonimom da ne upadnem u sukob interesa, kad ti moj bunarsko-bostanski esej ne ugleda svetlost dana do dana današnjeg.
Zato je onima kojima ja idem na živce (pri čemu meni nije bio pao mrak na oči zbog nevinog precenjivanja podruma, niti mi je autor antipatičan, naprosto sam se osetio kao neko ko zna više i ko publici to mora predočiti, skromne su samo hulje, Gete) pruženo gostoprimstvo da napišu o meni šta god im drago. Najlepši su im dani kad ja pogrešim, kako jesam ogrešio dušu glede Alana Forda, pa sam se u narednom broju izvinio i g. Fordu i čitaocima i poslovodstvu, jedan se čitalac lakonski o meni blagoizrazio („Ma čoek je truo“) što sam prihvatio kao antropološku činjenicu ili kao metaforu, ali me je prošle nedelje razonodio čitalac koga sam iznervirao posve ležernom pričicom povodom boravka Momira Bulatovića u našoj trezvitel’noi. Evo malo dokumentarne proze:
Miki
Nedelja, 12. 09. 2010. 13:35h
neregistrovan korisnik
Čovek ima srpsko državljanstvo kao i ti Bugarine. Nije Ok to što je napravio ali za tebe je on građanin kao i ti za mene (iako te ne cenim)!
Ne kažem, publika me i precenjuje, možda sam statistički gledano više prehvaljen nego što sam prezren na svetu, mnogi čitalac nalazi i ono što nisam ni hteo ni imao ni umeo da kažem („Ako gledaoci nađu u filmu i nešto što nisam hteo da kažem, nemam ništa protiv“, rekao je navodno Hičkok ne zna se kojom prilikom niti kome), ali kad ovi koji me ne mirišu jednom probiju led to je lavina, da ostanem u rečniku saveznog hidrometeorološkog zavoda, i ja onda sebe podsećam na nezaslužene pohvale kojima još uvek bivam obasut, i ovo nepohvalno i netrpeljivo ide ti u rok službe, pa opet, ponekad mi dođe da čitav jedan tekst posvetim tome: šta biste vi hteli za dvadeset pet dinara?! Svake subote po jedan „Šinjel“? Ili jedne subote „Šinjel“, u sledećem broju „Smrt Ivana Iljiča“, pa „Greh“ (omladini nepoznatu priču stranog pisca koga smo prevazišli)?! Rado bih vam to priuštio, zasluživali vi to ili ne, ali kao što i vi i ja znamo, svaka ptica peva svojim glasom…
Uostalom, ja nisam u novinama sam! Za dvadeset pet dinara imate sijaset drugih umotvorina, slika, karikatura, imate nagradnu igru, ukrštenicu, televizijski program, savete kako da svoje živovanje unapredite i produžite ga u nedogled, šta bi čovek na nepunoj šlajfni mogao napisati a da ne džarne osinje gnezdo (eto nam sintagme kojoj još nije sasvim istekao rok)?
Ovaj Živkov ubi svojim ispovestima, ovim tokom takorekuć svesti koja je li baš takva da bi njen tok pratile hiljade ljudi tijekom dugo iščekivanog i zasluženog vikenda
Moj dobar znanac J. (zahvaljujući čijoj preporuci sviram u petak i u nedelju) ukorio me je, i to u svojstvu domaćina, mladenca, jer smo mu svirali za Mladence, što sam jednom pisao samo o svojoj potrebi za poljoprivredom: „Pa šta ono bi?! Ljudi, znate li koliko je lepo prekopati baštu, zasaditi breze, trešnju… Koga to zanima?!“
J. me je bio pronašao nakon neke moje javne žalopojke da mi se novinarska bezobraština ne baš pogubno ama ipak rđavo odražava na tamburašku karijeru, i rekao je: „Evo, baš da to u praksi osporimo, ako ste slobodni u subotu i nedelju, mom kumu je potreban jedan kamerni sastav…“ Rečeno – učinjeno, potom je kao treća svirka bila u stanu samog J., gde je pao pomenuti blagi ukor, i sad ćemo se videti krajem nedelje još dvaput: evo dakle malo gradiva o onome od čega se živi.
1. Inžinjer Mrkonjić proglašen je majkom meseca, u kategoriji dakako sirotinjskih majki. Nad nesrećni budžet vlasnika automobila nadvila se teška tmina (crna se čuma zadade, rekli bi vo žalna Makedonija), svi će, o tempora, o mores, morati da imaju zimske gume na sva četiri registrovana točka, a zima ima da traje od Miholjskog leta do Vidovdana! To se Mrki mrsko učinilo te je snagom volje izdejstvovao da zima počne tek negde u junu iduće godine. Mrski zakon o četirma polarnim gumama prepolovio je na dve gume te pribavio sebi i svojoj ispostavlja se besmrtnoj partiji opštenarodnu simpatiju i blagodarnost.
2. Ljudsko pravo građanina Šarića da njegov rukopis ostane nepoznat široj javnosti bačeno je pod noge. Manuskript ne samo što beše dostavljen grafologu koji je i psiholog i još nešto što sam zaboravio, nego je objavljen i nalaz toga veštaka. Što bi, ako je već urađeno mimo znanja i bez odobrenja autora, moralo ostati tajna: nalaz ulazi pre u zdravstveni karton pacijentov tj. građaninov nego u njegov dosije. Novine su objavile faksimil pisma i ako sad napišem šta je grafolog otkrio onda i ja saučestvujem u onome zbog čega su naši najveći sinovi već tuženi, ogrešiću se i ja o prezumpciju dobrote.
