Posle povratka SPS-a na vlast u Srbiji, bilo je samo pitanje vremena kada će nam najzad doći i njihov muzički pandan iz sveta, Guns n’ Roses (dalje: GnR). Klizanje GnR od tvrdog (eng. hard) roka ka ‘teškom metalu’ (eng. heavy metal) slično je precvetavanju SPS-a od tradicionalnih radničkih karanfila (iz komunizma) ka novokomponovanim patriotskim ružama (za nacional-socijalizam). No cveće nije ni približno jedina ili najvažnija zajednička tačka SPS-a i GnR – tu su i pištolji, ako ne i topovi. Sredinom devedesetih to nam je osvanulo kao slučajno, na predizbornim plakatima za koje tad nismo znali ko ih je Saatchinio, još gajeći iluziju da marketing – tada, a bogami i sad, jedna od retkih zelenih grana srpske privrede – može i u Srbiji ozbiljno uspeti bez političkih veza.
Elem, kao što su GnR nastali ‘venčavanjem’ grupa Hollywood Rose i L.A. Guns, i SPS je ujedinjenjem SK i SSRN (ako se ko seća šta znači potonja skraćenica). I kao što je SPS bio pokora umiruće Jugoslavije/pobačene Srbije devedesetih, tako su GnR svojom megakarijerom pritiskali svetsku rok-scenu, uključujući na druge načine sankcionisanu SRJ. Nije onda čudo da se u ovdašnjem ludilu, usred te decenije, neko tako promoćurno dosetio da parafrazira (hm? Piratizuje!) logo GnR za predizborni plakat SPS-a, kao protiv nasilja i oružja, pištolji a ne ruže. JUL je tada bio cool, savremenosti radi.
Umnogome (dovoljno vešto) isfolirani, od početnog ‘simuliranog live’ EP-izdanja Live Like A Suicide (‘87) sa ‘nezavisnom’ etiketom ‘Uzi Suicide Records’ (koja pripadala japijevski poslovnoj kompaniji Geffen), GnR su lagodno osvojili masovnu publiku – nikakvo čudo, ukoliko heavy metal smatrate narodnom muzikom priglupih. Uspeh je upropastio i jače od njih, pa se krajem ‘pravih’ GnR potpuno razložno smatra prestanak koncertnog delovanja ključne/najpopularnije postave još ‘93, ili najkasnije odlazak gitariste Sleša (Slash) ‘96. Posle toga, pevač/koautor Eksl Rouz (W. Axl Rose, r. ‘62) mogao je da napravi i svoj/rokerski JUL, slabo bi pomoglo. Defile članova/zamena kao u stranci posle ispadanja iz vlasti obuhvatio je ljude u rasponu od sastava Cult preko Replacements i Primus do (otkud još oni?!) Psychedelic Furs, ne donevši GnR naročite kredite; izvikani ‘novi materijal’ sniman je od ‘94, a objavljen tek krajem 2008. kao neubedljivi Chinese Democracy (Geffen – Multimedia Records), iako je ‘pripadajuća’ turneja u toku već četvrtu godinu. I eto ih i kod nas, svesnih – iako prelaze cenzus/vraćaju se na top-liste – da nisu dovoljno veliki za gostovanje u Kini (već samo u onome što preteklo od SSSR), pa se najlakše sprdati s demokratijom iza tog zida. Tu, naravno, svaka sličnost s najnovijom novom vladajućom koalicijom u Srbiji prestaje.
Napadno insistirajući na pristupu rokenrolu kao autodestruktivnom hedonizmu (skandali & droge & RnR), GnR su samo bledo odbljeskivali Rolling Stones, zapravo oponašajući bolje Rolling Stones sedamdesetih, Aerosmith. Utoliko su poređenja s tandemom Džeger/Ričards neosnovana, dok je s Tajler/Peri bar delimično opravdano, mada GnR nikad nisu kreativno dosegli drugu mladost Aerosmith. Zato danas GnR nastupaju sa čak trojicom gitarista-brzinaca među kojima nema nikakve interakcije, svako ‘trči’ svoje po vratu instrumenta i zavrće žice obaška… nema ideologa da stilski ‘pritegne’ parti-ju. Izrođeni hard-zvuk podržava rutinska ritam-sekcija i tandem klavijaturista, a opet oktet ne zvuči moćno – samo glasno. Nekada jedan od najboljih plesača među zvezdanim pevačima, Eksl nije postao Dvostruki, ali se voluminozno ipak pomerio više ka Dačiću, doduše zadržavši dovoljno pokretljivosti za prosečni rokistički/stereotipni šou. Ostaci njegovog glasa pažljivije su skupljeni u baladama, kao Sorry s aktuelnog ‘demokratskog’ albuma, ilustrovan pozadinskim projekcijama o društvenim i emotivnim problemima mladih Amerikanaca, u čemu su narečeni Aerosmith mnogo bolji. U bržim numerama, ono što je kod Eksla bilo krešteće pevanje sad je uglavnom samo kreštanje, stanke između pesama su redovne, a većina svirača ima svoje instrumentalne tačke, pretežno razmerno atraktivne obrade filmskih/TV muzičkih tema. Dodajte tome isprazne, nabeđene instrumental jams i shvatićete da često pominjana dva i po sata njihovog nastupa ni izdaleka nisu premija.
U odlično popunjenoj Areni (preko 14.000 posetilaca? Ulaznice 3100-5450 din.) verovatno je bilo i dece onih koji su se tu u još većem broju pre nekoliko meseci sjatili zbog Kleptona, pa bi trebalo da znaju bolje, tj. imaju više ukusa, no bar nisu poludivlja masa kakva neretko sledi GnR po svetu. Prosečno osvetljenje i dobra, stara pirotehnika, uz jeftini flert s (kineskim?) šikom zadovoljili su ov(akv)u publiku, koja uvek ‘pada’ i na srbovanje: od lika koji po sebi vuče svakakve krpe, ne vidim da je poželjno da se prihvati zastave moje zemlje. Ovde se kao pohvalno doživljava i da su se nepouzdani GnR uopšte i pojavili, i to nekih pola sata pre ponoći, da nisu prekinuli program i otišli, i da se sve završilo u sitnim DJ-satima. Novi CD mogli su komotno i nikad da ne objave – svi udarni trenuci bili su stari hitovi (Welcome To The Jungle, Sweet Child O’ Mine, naravno kratež November Rain, Don’t Cry, na bis jakako Paradise City) i obrade (Live And Let Die, neočekivane posvete E. Džonu i grupi Pink Floyd). Pošto smo već pošteđeni glumatane hirovitosti zvezde večeri, dao sam sebi slobodu i da se isparim pre jedne od najviše prostituisanih pesama na svetu, Knockin’ On Heaven’s Door, čemu su i GnR nezaobilazno doprineli. Kad bi ove ruž(n)e male…
