(O)čajna kritika

Muzički kritičar Dragan Kremer prikazom beogradskog koncerta Guns n’ Roses („Vreme“ 1030) ne prikazuje ništa osim obrisa sopstvenog problema. Prvu polovinu teksta vrti oko valjda njemu jasnih osa analogije Gansa i srpskih Socijalista 1990-ih i 2000-ih… Nisam shvatio, priznajem, barem ne posle jednog (i jedinog) čitanja.

Kada je konačno počeo o muzici, prvo o grupi, a potom o koncertu, Kremer je izneo neke sasvim ispravne primedbe, pobacane negde u poslednjoj četvrtini teksta, a ostalo je potopljeno pod slojem (autorove) žuči i prestaju da budu čitljive, još manje zanimljive. To nije ništa bolje – samo je antipod – od onih bezrezervno afirmativnih tekstova kojih se, sigurno, strastveno gadi.

Kritičar je, naravno, tu da bi zauzeo stav. Ovaj je, međutim, tipično upao u zamku i poverovao je da je bolji od onih koje kritikuje. O onima koji su platili da pročitaju nešto pametno nije ni razmišljao.

Kao profesionalac ne bi trebalo da dozvoli da mu nekakvo unutrašnje nezadovoljstvo tako boji pisanje za javnost. Ovo nije odbrana G n’R ili njihovog koncerta od kritike. Ovo je pokušaj odbrane od nametljivih, ogorčenih sveznalica uverenih da je bljuvanje po temi dokaz pameti. E, pa nije.