Strašno me uzbudžuje miris džurdževka. Čak i izgled: onako kočopernih zvončiča, privezan uz one zelene listove s kojima čini buketič, njegov miris me odmah asocira na neku prepodnevnu šetnju obodom šume gde džurdževak inače niče.
Šetnju, naravno, u nekom takodže uzbudljivom društvu čija kosa leprša na prolečnom povetarcu, a haljinče boje džurdževka (a ne boje lila – to je za jorgovan, osim kad je i on beo) se naduvava od povetarca kao oni stoljnjaci na početku filma o Ameli Pulen.
Kod nas se džurdževak prodaje samo na pijaci, krajem aprila/travnja, početkom maja/svibnja, i to ako ga neka deca uberu i prodaju budzašto nakupcima koji inače prodaju rotkvice i mlad luk. A ime mu potiče, slutim, od Džurdževdana (6. maj/svibanj po gregorijanskom kalendaru) jer se u to vreme nekako i pojavljuje u senci drveča, s prvim dahom proleča, onda kad počinje vrbopuc. Osim što ga mnogi vole naročito zbog mirisa, džurdževak u našoj tradiciji nema neko posebno značenje. Za razliku, na primer, od zumbula, u mom sistemu vrednosti drugog mirisnog cveta po redu (ali samo onog boje lila, onaj roze mi je nekako isuviše pink), koji svi vole i kupuju, pa ga zato cvečari i gaje i prodaju i kao rezano cveče i kao saksijsko. Kad se kod nas kaže Džurdžev–danak, hajdučki sastanak (hajduci su se o Mitrovu-dne, početkom novembra/studenog, sklanjali kod jataka da prezime, a o Džurdževu-dne se vračali na radno mesto, u šumu, danas je Mitrovdan samo krsna slava i dead–line za ostavljanje kiselog kupusa), odmah je prva asocijacija pečeno jagnje, mlad lukac i pivo iz blatnjavih flaša hladženih u mulju nekog sporog potoka, a ne na neke pederske bele cvetiče.
A u Francuskoj se džurdževka sete svakog Prvog maja/svibnja kad levi salonski intelektualci mirno demonstriraju Parizom u znak podrške i solidarnosti s radničkom klasom. Tada nose u rukama buketiče džurdževka i skandiraju vruče levičarske parole. Ostatkom godine paradiraju s ružama, onim skupim bakara, koje su svojoj eleganciji žrtvovale miris (čikam nekog da nadže ružu koja miriše, osim ako je ne pošpricaju sprejom i srebrnastim šljokicama). Ruža im je inače i partijski simbol. Kod nas je ruža asocijacija na gradski običaj da se na slavu domačinu odnese flaša vina koja je čamila u ostavi pošto smo je za sopstvenu slavu dobili od nekog, a domačici ružu, ako smo štekare, ili buketič od tri, ako smo se malo otvorili, ili od pet ruža, ako smo rešili da se potpuno ruiniramo. S onim groznim tračicama, u šljaštečim fišecima od nakičenog celofana.
Francuzi svoj džurdževak zovu muguet, što u meni budi najnežnija osečanja, iako tim imenom nazivaju i jednu kožnu bolest. To je ono što iskoči po koži pa naši seljaci kažu da se neko uvrengao. Francuska posla, a inače se kod njih džurdževak ne bere u šumi, nego se dovozi u hladnjačama sa plantaža džurdževka iz Holandije gde je cveče industrija, a gde ga zovu poetično lelietje–van–dalen. Vrlo zgodno ako hočeš da nekome ko ti je drag, ili više od toga, kažeš na holandskom džurdževku moj… Za utehu, u engleskom je još gore: lily of the valley, tako da čoveku ne preostaje ništa drugo nego da voljenom biču tepa sa honey, makar se sav umazao.
Da bih u svako doba godine, kad mi, eto tako, naidže želja za džurdževkom, mogao da ga prizovem, čuvam u kupatilu nekoliko komada sapuna s mirisom džurdževka, pa ih povremeno onjušim. I ništa više, ostatak obavlja moj mozak i sve ono čime on komanduje.
Zanimljivo je da niko više ne ceni miris cveča! Najskuplji parfemi mirišu na nešto, ali nikad ne možete pogoditi na šta tačno. Tek ponekad u nekom, pogotovo u onim starijim, može da se nasluti stidljivo prisustvo ekstrakta nekog cvetiča. Tako je svojevremeno bilo sa parfemom Opium, u kome je izvežbani nos znalca mogao da otkrije miris lipe, zamaskiran tucetom raznoraznih drugih mirisa izvučenih iz najrazličitijih izvora, od nafte do raznih žlezda raznih životinja (na primer iz testisa mošusnog jelena). Danas se bilo koji kozmetički preparat u kome se prepoznaje miris nekog cveta smatra džiberskim, a prodaje se u parfimerijama na onim policama na kojima ne stoji ime nijedne poznate marke, sa kojih kupuju uglavnom stidljive gastarbajterke koje prodavačice puštaju čak i da se našpricaju, bez kupovine (test flašice) gledajuči ih s gadženjem dok izlaze iz radnje njuškajuči nadlanicu.
Iako džurdževak nema nikakve ni semantičke ni biološke veze sa mačkama i mačorima, sledeča asocijacija kad čujem reč džurdževak ili pomislim na njega jeste francuska reč minou, iliti srpski mače, valjda zbog mogučnosti tepanja nekome ko ti je drag, ili više od toga. Ko bi ga znao, što da nagadžam, kad psihoanalitičari uzimaju strašno velike pare da u takvim asocijacijama nadžu nešto iz vašeg nesrečnog detinjstva. A mogao bih ‘ladno da im kažem u čemu je stvar. Ali neču, baš hoču da vidim da li stvarno mogu da provale. Kao i to zašto naprasno meko „ć“ zamenjujem tvrdim „č“, i meko „đ“ tvrdim „dž“. U poverenju: iz zezanja, ali to nikad ne bih rekao psihoanalitičaru, za seansu koju naplačuje 50 € mora da bude majstor da sam provali, a ja za te pare imam pravo da uživam u njegovim umovanjima, taj odnos se u psihoanalizi zove transfer.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve