U programu Studija B već nekoliko meseci postoji rubrika o situaciji na beogradskim mostovima. Ova servisna informacija je postala važna tokom renoviranja mosta Gazela, kada su se pojavile ozbiljne saobraćajne gužve. Spikerka pročita vesti, najavi „mostove“ i onda gledamo snimke automobila koji od jutra do mraka prelaze sa jedne obale na drugu. Biće sreće i para pa ćemo uskoro videti automobile i na novom mostu preko Ade, čiji stub postaje novi orijentir na panorami Beograda. Nakon slika saobraćaja, sledi kompjuterska animacija koja nam obračunava potrebno vreme da stignemo sa Novog Beograda do Zelenog venca, matične luke starog Beograda. Zavisno od špica, vremenskih prilika, radova na putu, ovo vreme varira, ali stranci će vam odmah reći da dvadesetak minuta od blokova do centra Beograda nije ništa u poređenju sa gužvom u drugim evropskim prestonicama. Osim što je lepa tehnička novina i informativan podatak, pitam se šta je prava vrednost slike sa naših mostova.
Mostovi su u mojoj privatnoj geografiji Beograda postali bitni tokom NATO bombardovanja, kada sam ih prelazio bez zaustavljanja, kada su na njima održavani oni famozni koncerti – sa braniocima u prvom planu. Sada postoje teorije prema kojima su beogradske mostove sačuvali Francuzi, protiveći se njihovom rušenju. Mi danas sa Francuzima ratujemo samo na teniskom terenu (bogu hvala), a mostovi su sa noćnim osvetljenjem postali najlepši deo panorame Beograda i motiv svih razglednica.
Brankov most, koji po meni pruža najlepšu sliku kada ga prelazite sa novobeogradske strane, sada je osvetljen noću, a sa njega vidite svetlo i na susednom – železničkom. Pomenuta uključenja u program Studija B zato za mene imaju neočekivan efekat podsećanja – da su mostovi možda najlepši deo Beograda. Najlepši smo, figurativno rečeno, tamo gde spajamo, da iskoristim metaforu doktorke Mire Marković, koja je poetično pisala o mostovima, ali ih zbog njene politike umalo ne izgubismo.
Brankov most je takođe simboličko mesto egzistencijalnog preispitivanja, jer uz Pančevački most predstavlja omiljenu destinaciju svih samoubica u ovom gradu. Od Branka Ćopića naovamo, ukoliko želite da poručite svetu da vam se smučio – popnete se na ogradu Brankovog mosta. Jedna ovdašnja manekenka, kasnije survajverka, proslavila se tako što je odvratila samoubicu od njegove namere. Tako je nastao čuveni snimak lepotice koja uzima za ruku čoveka i prevodi ga simbolično na „ovu stranu“, među žive.
Posle se super snašla na pustom ostrvu.
Priznajem da sumnjam u podatke o vremenu koje nam je potrebno za prelazak mostova automobilom. Kada Beograđani sednu za volan, postaju obično gore osobe, postaju nervozni, nepristojni, agresivni i zaglave se na mostu. Bilo kojem. Zato je bespredmetno planirati vašu putanju vožnje na osnovu Studija B. Ma šta vam rekli – vozićete među nervoznim vozačima koji psuju, trube, ubacuju se, kopaju nos i prete jedni drugima.
Ovo nas vraća na početak priče i sliku mostova. Najlepše izgledaju iz te ptičije perspektive, kada ostaje samo lepota arhitekture, kada ne vidite nervozu svakodnevnog života i štrokave pojedinačne slučajeve. Tako je pokojni drug Tito voleo da gleda Novi Beograd iz aviona, kada su betonske soliterčine, pravilno raspoređene u prostoru, kao na sletu. Verovatno i danas političari vole taj sklad arhitekture iz gornjeg rakursa, kada su ljudi sićušni i apstraktni. Ono što vidimo jeste njihova želja, da ne kažem željica, da automobilčićima prelaze lepo osvetljene mostove.
Što se mene tiče, smatram da nema razloga stati na mostovima. Studio B se vezao za gradske teme, to mu je u opisu posla, ali ja bih voleo da gledam snimke gradova, mostova i puteva širom Srbije. Što da ne, jedan tv-kanal bih odvojio za 24–časovni let nad Srbijom gde bismo mahali jedni drugima. Kada se pojavio Google Earth, neki moji drugari su na terasama svojih zgrada pisali poruke svetu na velikim transparentima. Ja bih mahao familiji sa nekog od mostova, koji bih prelazio peške, kao klinci kada se ujutro rano vraćaju iz noćnog provoda. Tada mi zaista nije bitno prolazno, ili prelazno, vreme.
