Solidarnost
Lepomir Ivković je protiv Saopštenja svojih kolega
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
"U vreme kada sam počinjala, publika je bila teatarski odnegovana i imala je veoma visoko razumevanje onoga što gleda. To su generacije koje su bile školovane, cenilo se znanje, neobrazovani su se stideli, a obrazovani bili cenjeni. Danas su na ceni primitivizam, bahatost i glupost"
Nagrada „Dobričin prsten“ Udruženja dramskih umetnika Srbije je najželjenija glumačka nagrada. Dodeljuje se za životno delo i, zbog dosadašnjih 25 laureata, ima izuzetan ugled. Ove godine, „Dobričin prsten“ je dodeljen Jelisaveti – Seki Sablić. Nema ko je ne zna, pa ipak, svečarski povod ovom razgovoru nalaže da se pomene i poneki detalj iz Sekine karijere. Počela je u amaterskom pozorištu Dadov kao gimnazijalka, debitovala je u pozorištu „Boško Buha“ u predstavi Pepeljuga Aleksandra Popovića, u Ateljeu 212 je bila nezaboravna u Kralju Ibiju, Razvojnom putu Bore Šnajdera, Radovanu III, na filmu je debitovala u Vranama, sledili su Burduš, Kičma, Leptirov oblak, Rad na određeno vreme, Maratonci trče počasni krug, Davitelj protiv davitelja…, a glumila je i u mnogim TV serijama.
„VREME„: Žiri „Dobričinog prstena“ je rekao svoju ocenu o vašoj karijeri, a kako biste je vi ocenili?
SEKA SABLIĆ: Taj pređeni put je bio bez iznenađenja, bez bajke, ništa preko noći. Sve postepeno! Ne sećam se da sam ikada dobila ulogu kao „zgoditak“ na lutriji. Za mene, sa različitim fazama vere u sebe i ogromnim sumnjama, čak u jednom momentu sa namerom da menjam poziv, sve je, kažem, bilo postepeno.
Deo monografije koji se objavljuje o svakom laureatu „Dobričinog prstena„, svakako će biti posvećen Dadovu u kome ste započeli karijeru. Svi koji su stali na njegovu scenu, sećaju ga se po lepom. U čemu je tajna njegove privlačnosti?
Dadov je vezan za mladost, za ono što najviše voliš, za očekivanja, radosti, ali i za prve povrede, suze, razočarenja. Dadov i to razdoblje glumačkog amaterizma jesu slika u malom celog mog pređenog puta, i veoma ozbiljan deo moga života.
Na početku karijere igrali ste takozvane dramske likove, a proslavili su vas takozvani likovi iz naroda, i to u predstavama po savremenim domaćim tekstovima. Šta vam privatno više prija? Da li biste sad igrali Čehova ili Ibzena?
U vreme kada sam počinjala, publika je bila teatarski odnegovana i imala je veoma visoko razumevanje onoga što gleda. To su generacije koje su bile školovane, cenilo se znanje. Neobrazovani su se stideli, a obrazovani bili cenjeni. Danas su na ceni primitivizam, bahatost, glupost i, što bi rekao narod, „čega se pametan stidi, time se lud ponosi“. Van teatra se stvaraju novokomponovani umetnici, estrada, publika se okreće ka tome, a mi pokušavamo to da stignemo. Vraćam se na vaše pitanje – naravno da bih igrala Čehova i Ibzena, ali da li bi, i pored veštine da priđemo publici, te predstave imale publiku? Mali broj ljudi na Bitefu gleda neku zaista savršenu predstavu kao što je bio, recimo, Čehovljev Ujka Vanja. Svi smo njome očarani, svi se divimo, ali i takva jedna vrhunska predstava ovde bi imala publiku tek za nekoliko izvođenja.
Upravo se prikazuje serija Miris kiše na Balkanu u kojoj glumite gospođu Nonu, kičmu jevrejske porodice, ozbiljnu i punu pravila i tradicije. U prvoj epizodi izgovorili ste desetak rečenica i ostavili trag kao da ste sve vreme prisutni. Da li to znači da epizodu gradite kao da je glavna uloga?
Hvala na ovim lepim rečima. Lik mora odmah da se pojavi u svojoj uverljivosti. Pogotovo ako je u pitanju mala uloga, epizoda. Dobro je to napisano, pa je onda sve lakše.
U nabrajanju vaših najboljih uloga, mediji gotovo uvek ističu Mariju Kalas u predstavi Master klas? Kad vas čovek gleda kao Kalasovu, ima se utisak kao da pričate o sebi. Da li je taj utisak osnovan?
Lik mora da vas se tiče, ali to je uvek gluma. Nisam ja. Desilo se da sam tu ulogu Marije Kalas najviše „navukla“ na sebe, skoro do potpune identifikacije. Volim tu ulogu, za tih sat i po vremena sve se u meni pokrene, uzbudi, i to se naravno prenosi na publiku, koju osećam, pokrećem i uvlačim u predstavu. Sve učinim da najpre ja verujem u ono što radim, a samim tim u to poveruje i publika. Uvek osluškujem publiku. Čovek osluškuje sagovornika, vladar svoj narod, a glumac publiku. Scena i gledalište je igra udvoje.
Učili ste glumu u vreme kad nije bilo Bitefa. Koja vrsta pozorišta – ono takozvano klasično ili eksperimentalno pozorište – više čuva samo pozorište?
Mi smo bili pod uticajem ruske literature, ja pogotovo. To je donelo mnogo dobroga (studioznu glumu po Stanislavskom, etiku, posvećenost), ali i mnogo nekih stereotipa kojima sam dosta robovala. Ta patetika i romantika su mi se opasno prilepile, i u jednom momentu sam se samoj sebi zgadila. Ali starinsko traženje podteksta u glumi (da igraš podtekst, a ne tekst) uvek je davalo u rezultatu tu višu matematiku, lepotu koju samo neki glumci mogu da iznesu. Velika ostvarenja mogu samo takva da budu, sve ostalo je konfekcija. Mira Trailović je imala jednu preciznu reč za tu vrstu glume: „kobajagi“. Veliki glumci u svetu kojima se divimo na filmu i u teatru prošli su ozbiljne velike škole koje su sve bazirane na glumi Stanislavskog. To je večito pozorište. Uvek priča, likovi, nevidljive poruke – emocije! Bitef je definitivno skinuo rđu sa naših predstava. Donosio je nove slike sveta. Mi smo nesvesno i svesno to usvajali i unosili u naše interpretacije, i glumačke i rediteljske. Kasnije je ta energija Bitefa oslabila, novine su izostale, šlajfovalo se u prazno i osećala se neka nemoć u teatru. Pojavljuju se zatim teatar pokreta, teatar bez reči, likovni teatar – sve je to dobrodošlo, ali u tome ima i puno zloupotrebe, pa je nastalo vreme „carevo novo odelo“. Ništa nemam protiv novih tendencija, ali one treba da budu „off“. U teatru za koji građanin plati kartu najpre moraš da ponudiš zagrejano gledalište, lep prostor, predstavu sa pričom, sa dobrom scenografijom, likovima, kostimima, glumcima, visoku profesionalnost.
Kritičari kažu da Aca Popović živi kroz vas, da ste vi njegova glumica. Istina, isto to kažu i za Dušana Kovačevića. Da li su oni nekad komentarisali vašu interpretaciju njihovih likova?
Ljudi u ovom poslu ne komplimentiraju između sebe. Citiraću iz predstave Master klas:
„M. Kalas: Vi ste ono što Italijani kažu bella figura.
Tenor: Hvala.
M. Kalas: To nije kompliment, to je konstatacija i to je samo posao, to nikada da ne zaboravimo.“
Mogla bih da kažem da ja često pokazujem svoje divljenje prema nekom piscu, glumcu, reditelju. Mislim da je to doprinos pravdi, potvrda za druge, osvetljavanje pravog puta, što je toliko potrebno u ovom poslu i u ovo vreme. Ljudi iz ovog posla su često škrti, oprezni, često lobiraju, zamagljuju istinu, što zbog neznanja, što zbog svog malog interesa.
Nedavno vam je koleginica Lidija Vukićević zamerila da mnogo radite, činilo se da je mislila na reklame koje ste snimili. Da li imate taj utisak?
Ne znam tačno šta je rekla, a vidim i da ste vi delikatni i oprezni u svom pitanju. Reklama je materijalna nagrada za to što si popularan, za to što si omiljen i za to što si tražen. Ja lično nikada ne bih nikog komentarisala u onome što radi makar snimao i porniće. Svako će za ono što radi snositi odgovornost i „posledice“ ako ih bude.
U pres–klipingu našla sam samo informacije napisane povodom vaših predstava, filmova i – nijedan trač. Kako ste sačuvali privatnost?
Nisam je čuvala i tako sam je sačuvala. Nisam se bojala, stajala sam iza svog života, ja sam jedino prema sebi odgovorna. Tako je postalo sve „jednostavno“ i čisto. Za neke stvari sam ljudima davala do znanja da ne treba da pitaju jer odgovor nije zanimljiv. Vrata su otvorena, uđite, vidite – ništa za vas zanimljivo.
Jedan od vaših zaštitnih znakova je osmeh koji je tu i kad nije tu. Koliko likovi kojima se bavite na sceni utiču na vas, da li primate nešto od njih?
Volela bih da ste u pravu, ali neke kolege i prijatelji bi se čak nasmejali ovom vašem komentaru. Mislim da ljudi treba da budu ljubazni i da nastupaju sa osmehom. Nisam takva. Često sam impulsivna, pokazujem neke primitivne emocije, gunđam, ljuta sam. Ali, tu negde blizu, u drugom sloju, uvek je neka radost koju izvučem. Svesna da sam dobro, živa, zdrava, da radim posao koji najviše volim, da sam time povlašćena, da se to ne podrazumeva i da treba da budem zahvalna. Inače, ne primam ništa od likova, inače bih bila u ludnici. Imam svoju privatnu ličnost.
Delujete kao neko ko bi se zaustavio na ulici i popričao sa nepoznatim obožavaocem, i ne biste ga smatrali drskim zato što se usudio da vas zaustavi. Izjavili ste da ne umete da se ponašate kao zvezda, ali da li ste svesni da vi to ipak jeste?
Mislim da se dobro ponašam sa ljudima, to jest prirodno. Razgovaram ravnopravno bez potrebe da se naročito pokažem zato što me neko zna, a ja njega ne. Nemam strah od toga kako izgledam, šta će reći i misliti. Ako me davi, otkačim ga. Dakle, prirodno. Time sam spasla svoj normalni, „obični“ život. Zvezda nisam jer sam dodirljiva. Zvezde su nedodirljive, imaju telohranitelje, kuće sa zidom, novac. Mi smo samo popularni.
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve