Bogme, nije lako biti desničar – onaj pravi, tvrdokorni, doktrinarni, i to u onom smislu koji je ovde najrašireniji – u današnjoj Srbiji sa okolinom. Mislim, nekako nema tu više pravog izazova… Gadno, brate, sve prave zabave su prošle, kanda nije na vidiku neki novi rat protiv ustaša, balija, balista, bečkih konjušara, čokalija i ostale braće, ni ratovanje, pa makar i virtuelno, protiv strašne nemani Novog svetskog poretka nema više ni delić one veličanstvenosti i onog zamaha kao recimo 1999, i šta ti onda preostaje?! Sve neka trećerazredna zadovoljstva, a i to na kašičicu. Ni one pederčine ne paradiraju baš svakog dana, i terenske promocije Peščanika se nekako prorediše, a lokalni fudbal je toliko jadan da je sve teže sakupiti ljudstvo da ide na stadion makar i u svrhu verbalnog i fizičkog iživljavanja te nož–žica–srebreničarenja. Jeste, tu je Crkva, ali i ona se, brate, nekako sve više pounijaćuje (a jebeš crkvu kojoj nije smisao postojanja da pokazuje i dokazuje kako su ti neki ljudi više braća od nekih drugih ljudi), tako da ti ostaje poneko pravoverno paracrkveno udruženje, tek da ti zašašolji maštu. Ali, je li to i tome slično dovoljno za „bavljenje s politiku“, naročito ako imaš izvesne Ambicije? Jok, more. Potrebne su ipak neke jače gudre. Recimo, političke stranke. Tu je moć, tu je vlast, tu su pravi i moćni Mehanizmi Uticaja! Samo, šta tu uopšte imamo? Dosmanlije & co, u svim svojim varijantama – klasični izdajnici, plaćenici, bagra. Naprednjaci – otišli u mejnstrim, evropeizovali se, da te bog sačuva. Dačićevci – ne vredi trošiti reči. Jeste, Koštunica je ugodno iznenađenje, ali je, brate, mnogo tunjav i nikakav, nema vajde od njega. Okej, tu su preostali radikali, ali to je bez Šešelja smešnjikava šaka jada, a i kad se ovaj vrati biće već polako zreo za penziju. Kuku, ima li izlaza, ima li rešenja?! Zar je Otadžbina ostala gola i sama, na milost i nemilost izdajnika i dušmana?
Srećom, postoji rešenje. Nešto što se zove ne G 17 nego SNP Naši 1389 namerava da se registruje kao politička stranka, i da izađe na sledeće izbore. Do sada je to bilo nekakvo parapolitičko udruženje građana sa posebnim političkim potrebama, ali sada je, po njihovoj proceni, došao poslednji vakat, dogorelo je do nokata: znate ono, kao u filmovima Brusa Lija, gde se Pozitivci i Negativci makljaju sve u 16, a Mali Zmaj stoji sa strane i ne bi se on u to meš’o, ali pravedni gnev u njemu akumulira se i raste, te na kraju revoltirani hongkonški vižljavac uleti u klupko i isperdaši Zle Čike…
Neki posmatrači, naročito oni od pravne struke, drže da Naši 1389 izvodi ovaj manevar preregistracije zato da izbegne zabranu koja mu se navodno sprema (od Ustavnog suda; verovali ili ne, ta institucija ovde postoji, bar formalno) a u svojstvu ekstremističkog udruženja građana kojem nije strano ni pozivanje na nasilje, a ni nasilje samo. Može biti da je tako. Ali, na kraju nije ni važno zašto. Važno je šta je to, koje su mu namere i profil, a pogotovo kakve su mu mogućnosti.
Sasvim ozbiljno govoreći, postoji ozbiljna kriza mejnstrim politike u Srbiji. Nekadašnje „dosmanlije“ u svim svojim bezbrojnim derivatima cele su ove Decenije Velikih Nada kontinuirano na vlasti, i zato su prirodno vrlo ranjivi na sve optužbe za sve nevolje svakog pojedinačnog građanina, a toga ovde bar ima koliko voliš. Ono jeste, ovom je zemljom u prethodnoj dekadi prostrujao relativno ogroman konvertibilan novac o kakvom se u doba Miloševića moglo samo sanjati, ali je problem s tim novcem što se on prečesto lepio za bezbrojne lepljive prstiće (ili bar svi volimo da čvrsto verujemo u to), pa nije mnogo ostalo za podmirivanje „prostačkih“ potreba običnih smrtnika. Naprednjaci, dakako, pretenduju na njihovo mesto u sledećoj turi, i to im možda i uspe, ali po cenu koja je „ideološki“ vrlo visoka: po cenu napuštanja gotovo kompletne retorike i simbolike, a kamoli prakse, koja ih je politički odgajila i uzdigla. Zato ih pravoverni desničari mogu gledati kao u najboljem slučaju nužno (tj. manje) zlo, ništa preko toga. Pošto DSS i pogotovo radikali, rekosmo, vise na rubu otklizavanja u opskurnost, čini se da se na desnom krilu otvara izvestan prostor koji bi možda mogao da popuni neko „neistrošen“. A hoće li?
Ovde možda vredi povući paralelu sa Mađarskom. Širok prostor za radikalno desničarski, populistički pokret Jobik otvoren je ne samo, čak ne prevashodno, ekonomskom krizom i teškim životom širokih slojeva građanstva (ta, bar Mađari i ostali bivši sovjetski robovi pamte i kudikamo gora vremena!) koliko temeljitim autokompromitovanjem cele mejnstrim političke klase, a ponajviše baš onog njenog dela koji bi teoretski trebalo da je „najkvalitetniji“, dakle levo-liberalnog establišmenta, koji je totalno uprskao stvar. Rezultat vidimo: vlast „umivenog“ desnog populiste Orbana, koji bar jednim delom preuzima agendu „neumivenog“ Jobika, kojem pak ni najmanje nisu strane antiromske, antisemitske, klerikalističko-patrijarhalne i velikomađarske revandikacije. Plus kičasta i zlokobna paravojna paradiranja koja vazda i svugde tako vesele fukaru. Sounds Familiar?
Naravno, ima tu jedna stvar koja zvuči utešno za one kojima se ne sviđa ovakav razvoj događaja: Naši 1389 i slične organizacije jesu skupine palanačkih zamlata i mrsomuda, slabo pismenih kafanskih larmadžija u „bazi“, plus zbunjenih smešnih precioza koje ne znaju ništa ni o čemu na „vrhu“ (ali su to Ništa vrlo voljne da nam svima distribuišu kao neku vrstu obavezne lektire). Njihovo javno i političko delovanje otuda pomalo podseća na genijalni kretenizam inspektora Kluzoa, osim što je nekom čudnom mutacijom lišeno elementa genijalnosti. Zato će im i politička sudbina najverovatnije biti takva: cirkusantsko-zabavljačka i marginalna. Ali, je li to baš sigurno? Ne, nije! I gore zamlate od njih znale su i u pismenijim zemljama od ove (mrzi me i da spominjem izlizani primer Nemačke tridesetih) da se dočepaju vlasti, ili njene blizine. Šta je recept? Hm, uvek jedno te isto: tamo gde normalni ispadnu budale, ili građane uvredljivo kontinuirano tretiraju kao budale, otvara se mesto za… da, za udruženja građana sa posebnim političkim potrebama.
