U doba kad je sažimanje prirodna odbrana od krize, već ubedljivo ustoličeni Guitar Art Festival (dalje: GAF) u Beogradu – opet pod engleskim naslovom, Inside (Unutra) – vratio se bar korak ka sopstvenoj suštini i tradiciji, i time i osnažio. Nekoliko omiljenih gostiju GAF-a ponovo su zvezde programa (Romero, Karamazov…), a brojna osveženja prostiru se od efektnog, još jednom simboličnog, znaka, preko CD-a s prošlogodišnjim nastupima koji uključuje i studijske snimke i neke od ne-gitarskih, ‘spoljnih’ programa, do neočekivanih noviteta – katalog/knjiga XII GAF-a praktično je dopunjen štampanim programom, letkom-podsetnikom, ‘trejler’ je dopadljiv, a o veb-sajtu da i ne govorimo. Nenametljivo kontrasvetlo iza muzičara, starinski trepereće projekcije noćnog Beograda, i uredno isticanje naslova kompozicija, autora i muzičara na pozadini/platnu – ukupno je doprinelo
lakšem praćenju i modernijem ugođaju. Ponekad, umesto pretapanja ‘direktnog prenosa’ izvođenja i snimaka velegradskog saobraćaja – gitaristi ponad grada sa prizorima simultanim održavanju koncerata – publika je imala redove sedišta i na samoj pozornici. Tako su Stefan Milenković & Edin Karamazov na ‘Kolarcu’ (ulaznice 1300-2300d.) svoj duhoviti program opušteno i obrazovno vodili doslovno okruženi mlađarijom, a fado-diva Mariza na bini Sava centra (ulaznice 1900-3900d.) kao i na svojoj aktuelnoj turneji za scenografiju je imala stolove i goste, podsećajući na taverne (za turiste: fado-barove) Lisabona, i danas izvorišta te muzike.
Kompozitorski, heroj ovog GAF-a je 6-žičani klasik XX veka, inače virtuozni pijanista Hoakin (Joaquin) Rodrigo, čije radove nisu zaobišli ni solisti i laureati, niti najčuvenije gitarske porodice kao Los Romero, koje su ga i podsticale da piše za takve kvartete. Setni arpeđo, španski kao i Lorka ili gaspaćo, tako nas je sitnim vezom pokrivao bar jednom svake večeri. Nažalost, jedan od dva starija brata (Selin/Celin) zbog bolesti nije došao, pa je doajen Pepe sa svojim bratancima/Selinovim sinovima (Lito i Selino/Celino) u raznim formacijama besprekorno demonstrirao izmenjeni repertoar. Na dobrobit šire publike, bili su to Greatest hits klasične gitare: Taregina Recuerdos de la Alhambra, Albenizov Asturias, pa de Falja, Sabikas… i nekoliko ništa slabijih kompozicija dede Kaledonija (Celedonio), koji je još 1960. sa svoja tri sina osnovao ovaj kvartet.
U krv-crvenoj dugoj haljini, višestruka prvakinja iz Kine Fej Jang (Xuefei Yang) takođe je dobila ovacije, posebno iznenadivši parom Šopenovih valcera. Posle je retko čudo-od-deteta koje je uspešno odraslo, Stefan Milenković, ‘ukrstilo’ žice svoje violine s gitarskim prstima E. Karamazova, a rezultati su svakako nadmašili nedavni ego-pretovareni pokušaj sa V. Stefanovskim. Zvezda i izgledom/prijatnim ponašanjem, Stefan je ravnopravnog saradnika i komplementaran šarm našao u Edinu, iako potonji ovog puta nije ni izneo lautu/lutnju s kojom se proslavio. Klasično obrazovan gitarista i znalac brojnih žičanih instrumenata, možda i najčešći učesnik koncertnog dela GAF-a, Karamazov je u Raga Todi sitariste Ravija Šankara koristio i lagano amplificiranu ‘električarku’. Program letnje turneje ovog zanimljivog dvojca (po lokaciji sidrenja iz Srbije, odnosno Hrvatske) pod radnim naslovom Folk Songs (Narodne pesme) čine i Bartokov rumunski ples, Pjacolina Histoire du Tango, i Cantos Desiertos minimaliste Terija Rajlija. Trijumf, i brzopotezni čardaš na bis!
Zanimljiv spoj godišnjih doba Vivaldija i tvorca novog tanga A. Pjacole napravio je Anjelo Deziderio s ne-gitarističkom braćom u italijanskom Quartetto Furioso. Autorsko veče Vlastimira Trajkovića (ulaznice 400 d.), eminentnog kompozitora i profesora/akademika, priličilo bi i Tribini kompozitora: domaći majstori izvodili su njegove preludije i druge (uključujući naručene) radove za gitaru. U drugom delu iste večeri, najzad smo i ovde uživo dočekali brazilskog velikana Žismontija (r. ‘47), klasično obrazovanog pijanistu i pariskog đaka, poznatijeg po muziciranju na gitarama s 8-16 žica, koje je i naručivao zbog svog klavirskog načina razmišljanja/komponovanja. Zanimljiv i osoben, jednako uvažen zbog koncerata i primenjene muzike koje plodno piše, kao i radi gitar-uticaja od Đanga do Džimija, Egberto je krajem ‘70-ih s etiketom ECM postao kult među modernim džezerima. Sin Aleksandre, klasični gitarista s par lepih solo-tačaka, prati ga u raskošno nepredvidivom repertoaru (Saudacoes, Lundu, nežna Carmen, Danca Dos Escravos, Paisagem Brasileira), koji kao i Egbertova tumaranja Amazon(ij)om pretura korenje sambe i bosanove. Novi, neočekivan uzlet dolazi pošto brzoprsti i vitalni Egberto pređe za koncertni klavir: krasan zvuk i neobjašnjivo lako usklađene suprotnosti u solo-numerama Infancia i 7 Aneis preletele su ponoć, gotovo do dvosatnog trajanja ovog izvanrednog nastupa. Za kraj, opet tandem, Zigzag i ovacije!
Dve večeri XII GAF-a u znatno većoj dvorani Sava centra ujedno su i međaši nekih dometa/promašaja ove manifestacije. Već peti put u Beogradu za manje od šest godina, miljenica Mariza najzad je došla s novim repertoarom – zapravo starim, jer njen aktuelni album Fado Tradicional (2010, EMI – Dallas Records) čine obrade fado-standarda pa je i uživo naglasak dosledno vraćen na prateći gitarski trio. U kontekstu ovog festivala, Marizina rutinski uspešna poseta značajna je jer na velika vrata uvodi dragocenu, neobičnu portugalsku gitaru pa bi GAF i njoj mogao da nađe ‘mesto’ među svojim brojnim radionicama, ‘klinikama’ i sl. S druge strane, upravo kao što je ‘gafove’ imao kad je neopravdano ‘izlazio’ u prevelike prostore i predaleke muzičke izraze (koncerti Morikonea i Aira u Beogradskoj areni 2009/10), XII GAF sada se okliznuo navodno sigurnim estradnim programom – Los Romero, sopranski kvartet DIV4s, dirigent Marčelo Rota i gotovo kućni orkestar GAF-a, Camerata Serbica (ulaznice 1600-3300). I dalje ‘skraćeni’ u trio, Romerosi su uz orkestar izveli valjda najpopularniji klasični komad za gitaru, Rodrigov Concierto de Aranjuez (u pop-obradama znan i kao Rodrigova gitara) i ponovili par tačaka, podsetivši koliko su stare neke sviračke dosetke od Hendriksa do Halena. Potom su kroz nekoliko pesama F.G. Lorke strasno otpratili četiri naoko atraktivne, a vokalno tek prosečne ‘Talijanke, no kada je Los Romero otišao s bine, stvari su krenule nizbrdo. Površno pripremljen, još slabiji odgovor na kičerski kvartet tenora Il Divo, ove 4 non blondes kao da statiraju u bloku podužih filmskih kompozicija kojima je Nino Rota slavno sarađivao prvenstveno s Felinijem, mada je napisao i Oskarom nagrađen biser za Kopolinog Kuma. Projekcija inserata bi nam došla bolje za pravi omaž tom soundtrack-velikanu, a već izvikana Camerata Serbica je mogla da zagudi i Probu orkestra. Zašto li je ovakva bruka potrebna GAF-u, kad ionako srljamo u naplavinu sličnih sadržaja okačenih o Dan zaljubljenih/žena?
Srećom, XII GAF ima po čemu da ostane u dragoj uspomeni. Što reče narod kome zvuci rodnog kraja uglavnom dolaze iz gradova (dakle, građani): Gitara nas je održala, njojzi hvala!
