Povratak u domovinu bez suvenira iz zemlje koju ste pohodili je nezamisliv. Šta ćete doneti (i kome) zavisi od vašeg senzibiliteta, džeparca i broja voljenih osoba koje želite obradovati sitnicom i tako ih emotivno vezati za svoje iskustvo. Sakupljači suvenira se mogu podeliti u tri grupe: ili pre putovanja iskusno sastavljate spisak suvenira koje ćete doneti, ili se prepuštate stihiji spontanosti, zbog čega ste obično primorani da u poslednji čas panično potrošite i poslednju paru na neku glupost, ili ste svetski putnik koji uvek igra na sigurno – za svoju kolekciju uvek obezbeđujete najkičastiju „sitnicu“ sa, podrazumeva se, zaštitnim znakom grada u kome ste bili.
Moje prvo „inostranstvo“ bila je Velika Britanija – šest dana Glazgov, dva Edinburg, jedan dan London. Imala sam tačno 24 sata da se slikam ispred Vestminsterske palate, popijem kaficu na Trafalgar skveru, zapanjim se koliko je Pikadili skver u stvari malen, a Houses of parliament u stvari veliki, da uvredim jednog Britanca konstatacijom da sam Temzu zamišljala kao veliku reku i da kupim suvenire koji će me zauvek podsećati na to nezaboravno putovanje. Ispostavilo se da je ovo poslednje bilo najlakši zadatak. U Londonu postoji bezbroj suvenirnica i u svakoj od njih zaštitni znak i ponos ovog grada – Big Ben, najveća sahat-kula sa zvonikom na svetu. Bilo da je iscrtan na majici, izrađen kao magnet za frižider, upaljač, čaša, ili jednostavno, kao minijaturna maketa od raznoraznog materijala, Big Ben se u Londonu može kupiti na skoro svakom koraku. Moja majka je ponosna vlasnica pakovanja od deset kič-krpa sa motivima Velike Britanije. Omiljena joj je, pogađate, ona sa Big Benom.
Pariz. Uživala sam u čarima Jelisejskih polja, sa strahopoštovanjem hodala oko Noterdamske katedrale, na Monmartru pojela najukusniji čiz kejk na svetu, satima cupkala u redu ispred Luvra da vidim „Mona Lizu“ (razočaranje je bilo poput onog u slučaju Temze) i dočekala proleće pored Ajfelovog tornja. Svojevremeno najviši toranj na svetu, sagrađen 1889. godine kao eksponat za Svetsku izložbu povodom proslave stogodišnjice Francuske revolucije, godišnje obiđe više od šest miliona posetilaca, a pretpostavka je da se godišnje proda bar tri puta toliko suvenira na kojima je motiv prepoznatljiva čelična konstrukcija. Francuzi su ponosni na njega, a moj brat na privezak za ključ koji svetli baš kao i Ajfelov toranj noću. Plavo, ružičasto, zeleno, belo… Odvratno i hipnotički.
Brisel. Jedan dečak je, navodno, sedeći na grani drveta ugledao neprijateljsku vojsku kako se kreće ka njegovom gradu. Nemoćan da ih na drugi način zadrži, počeo je da piški po njima. Stariji ljudi koji su ugledali taj čin, protumačili su ga kao patriotski gest. Od tada je „Maneken Pis-pis“ postao simbol građanske hrabrosti Briselaca, a mali hrabri dečak i dalje piški na uglu dveju pešački frekventnih ulica glavnog grada Belgije. Nema te osobe koja se iz Brisela vratila bez dečaka koji piški. Ni ja mu nisam odolela.
Pored kompleta čašica za rakiju „ukrašenih“ malim herojem, u ovom trenutku imam: šolju sa Big Benom, kecelju sa Ajfelovim tornjem, mlin za kafu sa Aja Sofijom, poslužavnik sa atinskim Akropoljem, staklenu kuglu sa zgradom mađarskog parlamenta, pikslu – rimski koloseum, vazu – krivi toranj u Pizi, maketicu zadarskog Donata, maketicu Brandenburške kapije, krigle sa Karlovim mostom iz Praga, moj otac se godinama nije odvajao od tabakere na kojoj je naslikana Aja Sofija… Tek pre neki dan, brišući prašinu sa svojih putničkih uspomena, zaključila sam da na policama imam zaštitne znakove gotovo svih evropskih prestonica, ali da mi fali „domaćin“. Nikada u životu mi nije palo na pamet da bi u kući trebalo da imam suvenir sa motivom beogradskog Pobednika, koji već 83 godine simbolizuje pobedu srpske vojske nad Otomanskom i Austro-Ugarskom imperijom u ratovima od 1912. do 1918. godine.
Do pre neki dan nisam ni znala da je ovo delo vajara Ivana Meštrovića prvobitno trebalo da bude na Terazijama. Meštrović je, naime, još 1912. projektovao monumentalnu fontanu koja je trebalo da se postavi u samom centru Beograda. U centru bazena sa vodom zamislio je petostepeni stub, simbol petovekovnog ropstva pod Turcima, na čijem bi vrhu stajao Pobednik. Posle završetka Prvog svetskog rata odustalo se od toga, pa je 1928. posle brojnih i žučnih rasprava da li bi naga muška skulptura trebalo da bude u centru grada, Pobednik postavljen na Kalemegdanu, povodom proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta. Ponižena svojim neznanjem i nezainteresovanošću, u ponedeljak sam krenula u potragu za Svojim Pobednikom. Porazila me činjenica da je Pobednik simbol Beograda samo u turističkim prospektima. Što se suvenira tiče, ubedljivo je izgubio bitku sa Radovanom i Ratkom. Njih dvojicu – nisam kupila.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
