Jednom davno, dok su još postojali disidenti, beše knjiga – ima je i u našem prevodu – naziva „Mraz dolazi iz Kremlja“. Pri tome se, poštovana deco, nije mislilo na Deda Mraza, nego na neke malo zaguljenije pojave iz sfere prirode i društva. Kako god, mraz se još od perestrojke naovamo malko bio odmrzao u Kremlju i okolini, ili se tako bar činilo, pa su i stanovnici Kremlja, a naročito Glavni Stanovnik, postali samo obični šefovi države, koji u tom svojstvu mogu i da putuju u inostranstvo, bez neke velike pompe, čudna mi čuda.
Putin Vladimir, lice zaposleno u Vladi Ruske federacije na poslovima i radnim zadacima prvog ministra, trenutno doduše ne obitava u Kremlju nego pauzira na rezervnom položaju u izvršnoj vlasti (čuj – izvršnoj?), skupljajući snagu za nove podvige. Pa dobro, teško da Rusija i svet primećuju neku bitnu razliku, pošto Rusija, baš kao i Srbija, spada u red onih dražesno uređenih zemalja u kojima vlast i moć ne stanuju u institucijama kao takvim, nego se sele onuda kuda ide Jaki Pojedinac.
Ovo, međutim, nije priča o Putinu i njegovoj lepoj zemlji, neka njih tamo. Jedna se zanimljiva stvar dogodila prošle nedelje, kada je Njegovo Prevashodstvo posetilo ove krajeve. U Dnevniku Televizije Novi Sad (sada zvanično nastupajuće pod pompeznim pseudonimom Radio-televizije Vojvodine) objavljena je jedna od onih novinarski sasvim beznačajnih protokolarnih vesti o Putinovom beogradskom druženju, uz prizor ćaskanja Borisa Tadića i ruskog premijera. Sve je to bilo oplemenjeno natpisom: potvrda neprijateljstva. Recimo da je taj tekst pomalo, khm, odudarao od intonacije upravo izgovaranog, jer se u TV prilogu odvažno tvrdilo da je Putinova poseta i sve u vezi s njom potvrda prijateljstva koje, kao biva, tradicionalno gaje naši narodi i naše zemlje.
Bizaran lapsus, šta kažete? Mudro rukovodstvo RT Vojvodine, megjutoa, čvrsto je ubeđeno da nije u pitanju greška no zla namera. Jedno pogrešno slovo – mudruje tako direktor – još bi i moglo biti greškom, ali dva, drugovi, e to je već diverzija… Naročito ako su ta dva baš N i E… Zato je Rukovodstvo delovalo odlučno i promptno, i bilo vrlo voljno i ponosno da to odmah i obznani urbi et orbi: pali su momentalni otkazi, suspenzije i slično, a najavljuje se da se tu neće stati. Hm, gde li bi se moglo dalje? Možda bi mogla da usledi krivična prijava, uz punonadežno nastojanje da zli titler (kažu da je titlerka u pitanju) popije dugogodišnju robiju u nekom zgodnom Mrtvom Domu, kao Dostojevski onomad. Pa da tamo lepo natenane porazmisli je li imalo smisla, da prostite, zajebavati se s Visočanstvom s jedne tako prestižne adrese. Ako mene pitate, možda je još bolje da titlerku & co. naprosto izručimo Kremlju, tamo imaju bogatija iskustva i rafiniraniju maštu, naročito glede na impresivnu stručnu biografiju našeg prošlonedeljnog Milog Gosta?
Sasvim ozbiljno govoreći, narečeni ekranski natpis jeste stanovita profesionalna brljotina, u to nema sumnje. Samo što iole pažljivi potrošač naših medija svakog dana viđa mnogo gore stvari, pa nikome ništa. Verovatno je nastala sasvim slučajno, nepažnjom i neudubljivanjem u sadržaj, mada, iskreno, ne mogu isključiti mogućnost ni da je neko to učinio namerno, u jednom tako odviše ljudskom napadu neizdrža, kakav čoveka sa savešću može najedared uhvatiti u situaciji kada se od njega očekuje da učestvuje u očiglednoj, presnoj laži, ili u ritualu politikantskog palamuđenja (šta uopšte znači „tradicionalno prijateljstvo“ među narodima i državama?! Koji je to vašljivi jezik, iz koje proklete epohe?!), pa makar i samo „tehnički“, opslužujući Laž koju je proizveo i koju potpisuje neko drugi. To ume da postane nepodnošljivo, pa iz čoveka provrišti možda i neartikulisani Otpor, recimo kroz ovu sitnu provokaciju…
Ono što zabrinjava nije, dakle, sam (iz prsta isisani) Događaj, pa možda čak ni histerično preoštra reakcija na nj. Ono što poražava samo je njegovo obrazloženje, prenapučeno frazeologijom koja najpre podseća na ono kako su zvaničnici bivših satelitskih zemalja iz u paklu počivšeg Varšavskog ugovora tretirali svaki stvarni ili tek mogući znak otpora Velikom Bratu iz Moskve. Taj ONO i DSZ diskurs, to zapomažuće i bogoradajuće proklinjanje infiltrirane Pete Kolone koja podmeće klipove u točkove našeg nezadrživog razvoja, koja svojim sabotažama hoće da pokvari i baci senku na „tradicionalno prijateljstvo srpskog i ruskog naroda“, ali u tome neće uspeti jer smo mi Večito Budni, pa je neprijatelju džaba to što nikada ne spava, e to je ono što srce ispunjava kjerkegorovskim strahom i drhtanjem, ili možda pre kremaljskim jezom i mrazom…
Najluđe od svega je to što je baš aktuelna rukovodeća ekipa poprilično pridigla iz klinički mrtvih tu nesrećnu Televiziju Novi Sad, odstreljenu i sistematski urnisanu još za ranog Miloševića (čak su i Vučeliću dali na se vežba na njenom truplu!), i nikada od tada ljudski oporavljenu. O mom omiljenom Radio Novom Sadu, kao najboljem delu iste kuće, da i ne govorim: to je jedna od retkih preostalih stanica koje ne vređaju inteligenciju i ukus svog slušaoca, i treba je zaštititi zakonom ovakvu kakva je, i čuvati kao nacionalno blago (baš kao i Radio Beograd 2 i 3). Čemu onda sva ova „kremaljska“ regresija? Da li je to neka loša karma bila u vazduhu nad Novim Sadom tog dana? Ili loša sarma u rukovodilačkim trbusima? Da li je to progovorio iskonski strah (u kojem su, je li, velike oči) za taman lepo ugrejane fotelje, ili je u pitanju nešto još gore baš zato što je možda iskrenije: spontana pobuna jednog „kremaljskog“ jezika i mentaliteta, koji niti može niti uistinu želi da odmakne bilo kuda od jezika i mišljenja Ilije Čvorovića, „balkanskog špijuna“? Šta god bilo u pitanju, kremaljski Vožd do sada je i zaboravio da je bio ovde, sve ide svojim tokom, i možda je pravo vreme da teškoruki Brat Đura & co. ipak oproste titlerki (ili kome već) što su je tukli, pa će i ona njima oprostiti što ih je, je li, naterala na to!
