Poruke i tumačenja

Kao autor pomenute izložbe „Kragujevačka tragedija 1941“ u Buhenvaldu, i neko ko je pre dve godine inicirao i realizovao saradnju Spomen-parka „Kragujevački oktobar“ i Memorijalnog centra Buhenvald, smatram da ste se ogrešili o temu koju ste ovakvim naslovom sami postavili. U okviru ove saradnje prošle godine u Muzeju „21. oktobar“ predstavili smo izložbu crteža Tomasa Gevea „Ovde nema dece“, jevrejskog dečaka koji je preživeo pakao Aušvica i slobodu dočekao u Buhenvaldu. Izložba „Kragujevačka tragedija 1941“ u Buhenvaldu nastavak je ove saradnje, koja se, dogovoreno je, ne završava samo ovim razmenama izložbi. O svemu tome nema ni reči, o samoj izložbi tek nekoliko rečenica, ali ima dva teksta Ivana Ivanjija i jedan nespretan, pomalo bahat tekst Jovane Gligorijević, koji baš i nije u direktnoj vezi sa pričom o izložbi, ali jeste sa streljanjem u Kragujevcu.

Na 32 panoa i sa oko 1000 fotografija i dokumenata ispričana je potresna priča o streljanju građana okolnih sela i Kragujevca od 19. do 21. oktobra 1941. godine. Centralno mesto na izložbi zauzimaju 7 panoa sa 322 fotografije streljanih i 5 panoa sa 25 (od 42) poslednjih poruka ovih ljudi. Toliko fotografija streljanih na jednom mestu i potresan sadržaj poslednjih poruka zaustave svakog posetioca izazivajući u njima najdublja osećanja.

Otvaranju izložbe prisustvovali su, pored ostalih, preživeli zatočenici logora Buhenvald, predsednik jevrejske organizacije Tiringije, a posebnu čast ovom događaju ukazao je svojim prisustvom ambasador Srbije u Nemačkoj, njegova ekselencija Ivo Visković, koji se posle otvaranja dugo zadržao u razgledanju izložbe.

Čast da otvori izložbu pripala je Ivanu Ivanjiju, piscu, diplomati, čoveku koji je iz Aušvica prebačen u Buhenvald i tu dočekao slobodu. U govoru na otvaranju izložbe gospodin Ivanji dozvolio je sebi nekoliko, najblaže rečeno, nepreciznosti. I u drugom tekstu koji objavljujete i u kome gospodin Ivanji iznosi svoje dileme da li da prihvati da govori na otvaranju ili ne, ima sličnih stavova.

Ne želim da komentarišem ništa drugo do ono što je gospodin Ivanji izneo o streljanju u Kragujevcu. Kao što gospodin Ivanji svojim životom i delom daje sebi za pravo da govori o svemu, i ja svojim radom i delom dajem sebi za pravo da ukažem na neke nepreciznosti koje se odnose na streljanje.

Prvom rečenicom u podnaslovu: „Zašto da se uzbuđujem koje će podatke saznati stotine hiljada posetilaca Buhenvalda o streljanju u Kragujevcu, a koje neće“, i ne videvši izložbu, doveli ste u pitanje istinitost i tačnost iznete građe na izložbi, ali ničim to niste potkrepili. Siguran sam da će videti samo bolnu istinu, ogoljenu do suštine i rasterećenu svih ideologija, zabluda i mitova.

U grubo nazvanom podnaslovu „Laži“ zamerate da se nijednom rečju ne pominju Milan Nedić, srpska vlada, policija i žandarmerija. A zašto i da se pominju (osim ljotićevaca koji jesu pomagali, ali nisu pucali kao što vi kažete), kakve oni imaju veze sa streljanjem? Da li bi se nešto promenilo ili bilo drukčije da tada njih nije bilo u Srbiji? Mislim da ne bi, Nemci su ugušivali ustanak u Srbiji sopstvenim snagama i drastičnim merama. Izdajničke strukture su im pomagale, ali bez uticaja na bilo šta.

Sledeća zamerka odnosi se na izjednačavanje uloga četnika i partizana u borbi protiv okupatora. Niste primetili, ali na izložbi se sve završava 21. oktobra. Do tada to je bila istina, i vi to kažete, a ono što se posle toga dogodilo nije predmet ove izložbe tako da ne stoji ni zaključak koji sugerišete.

Stradanje Jevreja u Srbiji, složićete se sa mnom, izlazi iz okvira teme. Stradanje kragujevačkih Jevreja višestruko je pokazano, ali pošto nije obuhvatilo stradanje jevrejskih žena i dece, moj prijatelj i ja napisali smo knjigu o tome, „Jevreji u Kragujevcu“, sa kojom smo ove godine pobedili na konkursu SJO Srbije i koja će uskoro biti štampana u Kragujevcu.

I na kraju, gospodine Ivanji, šta je to „neraskidivo povezano sa podacima o kojima govori ova izložba“. Gde pronađoste to tako veliko zlo u mojoj izložbi, koju ja, kao i stalnu muzejsku postavku, smatram himnom ovim nesrećnim ljudima, kojima sam posvetio svoj život i koje, posle skoro trideset godina rada, doživljavam kao moju drugu, tužnu porodicu?

Mislim da ste malo preterali, ali u tome ne vidim zlu nameru. Sa ostalim vašim stavovima potpuno se slažem. Takođe, mislim da nekim stvarima koje ste rekli na otvaranju, nije bilo ni mesto ni vreme da se izgovore. Tamo smo, ipak, bili drugim povodom.