Ima onaj lepi džingl na Radiju B92 u kojem Raša Popov uzbuđeno deklamuje da „ko laže taj i krade, a ko krade taj ide u zatvor, a ko ide u zatvor taj je na nizbrdici“. Eh, ta nije slučajno da je Raša P. jedan od junaka našeg detinjstva, jer čemu bi uopšte služili junaci čovekovog detinjstva nego da mu na vreme, dok se kao čovek tek formira, na njemu prihvatljiv način saopšte neke važne životne istine… Hm, istine? Pa dobro, ono što bi bar trebalo da su istine!
Odavno smo shvatili da živimo u trajno složenim uslovima, da je stvarnost koja nas okružuje nešto komplikovanija od tih divnih jednačina čestitosti kojima su nas učili, i da mnogi koji lažu i kradu u vidu zanata ne samo da ne idu u zatvor, nego sasvim lepo prosperiraju kroz život & priključenija. Mada, opet, i mnogi se od njih pre ili docnije ipak negde oklizne ili pogrešno skrene na nekoj od ovdašnjih brojnih raskrsnica istorije, pa na koncu ipak završi u bajbokani, ili čak naprasno umre u prisustvu vlasti, ili njenih nezvaničnih poslovnih partnera. Kako god bilo, ma koliko ta spoznaja o nesavršenosti sveta bila bolna, u nju je bilo ugrađeno i nešto zaštitnog licemerja: lopovi su barem lagali da nisu lopovi, a mi smo lagali da im verujemo, usled, hm… nedostatka dokaza.
Sa nagodbom tužilaštva i Svetlane Cece Ražnatović Veličković, i sestre joj Ocokoljić, sve u šta smo do sada verovali, ceo taj etički sistem na kojem su naši životi ipak bili zasnovani – ma koliko mi, kao odrasli i ozbiljni ljudi, bili svesni njegove podložnosti brutalnoj reviziji koju vrši stvarnost – sada se ruši i pretvara u prah. Svetlana CRV, naime, (više) ne laže, nego otvoreno priznaje da krade, tj. da je protivzakonito prisvojila impresivnu sumu tvrdog novca, ali za to ipak neće ići u zatvor – pati, Rašo Popove! – nego će se kazneno baškariti kod kuće godinu dana (tj. neće moći da posećuje ivente, kuku i lele!), a posle neka ide kud hoće, široko joj polje. Kao slobodna i poštena građanka, jašta. Znate već sve o tome (i iz ovih novina), ali hajde da rezimiramo u nekoliko reči o čemu mi ovde uopšte govorimo: građanka Svetlana CRV priznala je tužilaštvu da je protivzakonito prisvojila nekoliko miliona evra i nekoliko miliona dolara (ne znam zašto je zaobišla švajcarske franke, ka’ da su šugavi?!) od onih famoznih fudbalskih transfera FK Obilić, inače u vlasničkom smislu zaostavštine njenog supruga. Nije, dakle, u trenutku slabosti maznula čokoladicu u samoposluzi, nije ukrala Fenomenologiju duha u knjižari zarad neizdržane želje za znanjem, nije čak ni drpila Imperijalistima firmirane patike iz protesta protiv nezavisnosti Kosova, nego je sistematski otuđivala novac koji vi i ja – a nije da smo baš poslednja fukara ovoga sveta – nećemo zaraditi ni za po pet života, novac koji ni jedan Bil Gejts ne bi tretirao kao sitniš koji se može zagubiti negde po džepovima. I za to će, sve sa sestrom joj Lidijom, biti kažnjena time što će državi uplatiti milodar od milion i po evra, i time što godinu dana neće smeti da izađe iz kuće. Eto, burmanska vojna hunta strpala je onomad u kućni zatvor Aung San Suu Kyi, neustrašivu Nobelovku, a ovdašnje tužilaštvo u papuče je smestilo jednu kleptokratsku vedetu najgorih vremena Srbije; tek da znamo ko smo i gde smo… Pri tome je, pazite dobro, suma koju će notorna žitograđanka (op. cit. Petrović Dragoljub) morati da uplati znatno manja od one za koju se tereti, dakle svojevrstan nepotrošeni kusur, a kućnu će robiju odrađivati u takoreći neljudskim uslovima, u bizarnoj dedinjskoj viletini takođe ostanuloj iza njenog supruga, čoveka legendarnog po koječemu, ali najlegendarnijeg po strogo legalnom sticanju prihoda, na kojem je dosledno insistirao od najmanjih do najvećih nogu.
Teško je, posle svega ovoga, suvislo i uverljivo zastupati bilo kakvu ideju pravde i pravednosti koja bi se bazirala na zakonu, na ustavnom poretku, na svemu onome što organizovana i civilizovana ljudska društva razlikuje od divljih hordi u kojima pravila kroji, i u hodu menja, onaj s najjačom toljagom. Šta god da kažeš ne može da ne zazvuči šuplje, ne može da ne bude sprdnja, ne može da ne bude shvaćeno kao dodatno ponižavanje onoga ko je već oboren na zemlju i kome se već svako ispišao po licu – a to je svako od nas ko negde ipak još veruje u to da“ko krade ide u zatvor“, a ko baš mnogo i sistematski krade taj pre ili kasnije mnogo ide u zatvor. Ili ako i ne ide, onda je to jer ga nisu u’vatili, a ne zato što jesu, ako razumete tu fundamentalnu razliku. A ne da se, nakon što ga uhvate, još i komoda po onoj nakaznoj višespratnoj skarabudževini iznad stadiona rahmetli Crvene zvezde, garant sagrađenoj od mašala dobre prodaje baklava i tulumbi.
Ako u Srbiji raste prijemčivost za demagoge i populiste svih vrsta, ako raste neotpornost na pobačene Mesije i manijake opšte prakse koji imaju Jednostavna Rešenja Za Sve, ako iz memljivih podrumčina veselo izranjaju vampiri svih fela i kezeče se na nas već se oblizujući kako će nas u slast pojesti, onda je tome tako dobrim delom upravo zahvaljujući osećanju ponižene većine da nekakva elementarna pravda ovde nije samo jako teško dostižna (to bi se, da se tu stalo, još i dalo podneti!), nego da prečesto služi za šegu i sprdnju, da je postala objekat najciničnijeg iživljavanja, i da u tome surovom i otvorenom podjebavanju s pravdom ključnu ulogu imaju oni koji imaju vlast – bilo izvršnu ili sudsku, ako tu stvarne granice ima – i oni koji imaju pare. Što se ovih drugih tiče, mirni su dok se prvima ne mešaju u posao (setite se Karića) a i dok su, khm, otvoreni za dogovor. Evo, i grešna Svetlana se naposletku dogovorila: ja ću da vratim deo para, a vi ćete da mi oduzmete deo slobode. Na kraju smo i ja i vi na celom dobitku. A one luzere koji su Izvan Igre ko uopšte šiša.
Mora da će biti teško Svetlani R. dok sa prozora bude gledala svetla velegrada u dolini – tako bliskog, a tako nedohvatnog… A kada duga i teška godina prođe, eto je na povratničkom spektaklu u stadionskom komšiluku. Nadam se da će u počasnoj loži sedeti i oni koji su se ovako lepo i ljudski nagodili s njom, i oni koji su to aminovali. Osim, dakako, ako u međuvremenu i njih neko ne zatvori u sopstvene im papuče.
