Dostojanstvo i prostor

Dobro je da je neko napisao nešto na ovu temu. Istina je da kad se rodite i odrastete u Kragujevcu nosite neku hipnozu Šumaricama. A priča jeste bajkovita i pati od velikog tereta laži i propagande. Istoričari, sa svojim solidnim udelom u obmani, nikad nisu odgovorili na pitanja o tom događaju, a mogli su, istorijske građe ima a još ima i živih svedoka. Pre svega, zašto je do streljanja došlo? Partizani, a negde se kaže u sadejstvu sa četnicima (ja verujem da se tada još nije tačno znalo ko je ko) ubili su i ranili nemačke vojnike. Nemci su unapred objavili kakva će biti odmazda za napade. Slično de desilo i u okupiranoj Francuskoj, pa je general De Gol odmah obustavio napade na Nemce, čekajući bolja vremena. I desilo se da su Nemci precizno obračunali koliko je talaca potrebno i to nemački precizno i obavili. Neki savremenici i svedoci su mi rekli da je bio napadnut i neki nemački voz, da su izginuli mladi nemački kadeti, i da je to bio razlog što su streljani đaci iz Gimnazije. Mogu li istoričari da nam kažu je l’ to tačno. Usput, preživeli svedok, tadašnji gimnazijalac, kaže mi da u to vreme gimnazija i nije bila u toj zgradi, tako da je spomen-učionica verovatno lažna. Je l’ to tačno? Tadašnja policija je hapsila i sprovodila ljude, i to je deo tragedije strašnog vremena okupacije, ali svedok mi priča da je taj „ozloglašeni“ sef policije Marisav Petrović uspeo da za mnogo ljudi izmoli nemačkog komandanta, a dosta ljudi mu je i ukrao. Manipulacija brojem streljanih je klasična komunistička propaganda, pa opet pozivam nezavisne istoričare da nam kažu šta je prava istina. I sama gradska vlast je priznala da bar u jednoj humci u Šumaricama i nema sahranjenih, nego da je podignuta da se pojača utisak, valjda. I u Kraljevu je bilo značajnog streljanja talaca, pa se o tome slabije govori. Kragujevac je uvek želeo da bude zvezda. Što se tiče slike Milana Nedića u spomen-učionici, on je tu valjda kao istorijska činjenica, bez nekog opredeljenja. A mislim da se velika nepravda čini tom čoveku i danas, pa i u ovom članku. Opet, nema jasnih istorijskih činjenica i tumačenja, pa navodim svoja razmišljanja. I Milan Nedić i Draža Mihailović su generali, junaci sa Solunskog fronta. Oni ne mogu biti izdajnici tek tako. Siguran sam da su oni veliki rodoljubi, ali su antikomunisti, koji su na svoju nesreću izgubili rat. A pobednici mogu sve što hoće. Vreme okupacije je sigurno bilo strašno, podsetimo se, cela Evropa je bila okupirana, a Engleska na kolenima. I šta sad tu da radi jedan mali narod? Ako je tačno da je uslov nemačke komande bio da Srbija formira neku vladu ili će dozvoliti da se u Srbiji uspostavi ustaška vlast, onda se može zamisliti pod kakvim je okolnostima Nedić prihvatio da bude predsednik. Verujem da je sa Nemcima sarađivao onoliko koliko je morao da bi sprečio veće zlo i da je učinio što je mogao da pomogne narodu. Pa već je konstatovano da su izbeglice tada bile bolje primljene i organizovane nego 1991. Ne znam šta je tačno taj Kvisling radio u Norveškoj, možda je stvarno voljno i iskreno sarađivao sa Nemcima. Svi znamo da Engleska nije bila okupirana tokom rata, ali se manje zna da neka engleska ostrva u Severnom moru jesu bila okupirana od Nemačke. Znaci deo engleske teritorije je ipak bio okupiran. I šta se desilo, guverner tih ostrva je dobio instrukciju iz Londona kako da se ponaša pod okupacijom kako bi se sačuvali stanovnici – Englezi. U tom uputstvu je sigurno bilo da okupatoru ne gura prst u oko i da diplomatski vodi brigu o svojim građanima. I posle rata on nije optužen za izdaju i saradnju sa okupatorom nego je valjda odlikovan za pametno upravljanje u uslovima katastrofe. Ovo su razmišljanja na osnovu nekih podataka i zdravog razuma, a dobro bi bilo da nam istoričari kažu preciznije o svemu.

I sad mi Kragujevčani i naše Šumarice. Ako je i dve hiljade ljudi tamo streljano i sahranjeno, ne mora da bude sedam hiljada, onda je to groblje, ne može biti park, pa ni spomen-park. I mi znači igramo fudbal, šetamo decu i pse po groblju, i da dok to radimo nemamo osećaj da smo na groblju niti ikakav odnos prema sahranjenima. Ni skoro podignuta crkva ne doprinosi tom utisku, a tek njoj nije mesto tu. Hotel Šumarice nekada nije služio za svečane događaje i veselja, iz pijeteta prema žrtvama, a danas niko ne obraća pažnju na to. Život traži prostor za sebe. Gradu i građanima je prostor Šumarica potreban baš za to za šta se sada i koristi – za život. Grad je narastao i taj prostor mu je potreban za park. I Kragujevac će postati pravi grad tek kad reši pitanje Šumarica. Možda je sada trenutak da se donese odluka i da se pitanje Šumarica radikalno reši – da se slede potrebe grada i građana, a da se sačuva uspomena i poštovanje prema žrtvama. Treba ekshumirati sve sahranjene, ukloniti humke (naročito one lažne) i sve ih sahraniti u jedinstvenu grobnicu sa jednim dostojnim spomenikom. A prostor otvoriti za život ljudi. Jer oni ga već koriste za to. Ovako kako je sada potpuno je nadrealno i neodrživo. Da li je to pravo rešenje, ima li boljih ideja?