Novinar

Već je uveliko čitao novine kada je upoznao ljude koji pišu za te novine. Sa strašću je pre toga počeo da pamti imena novinara potpisana ispod tekstova koji su mu se svideli. Bilo je to vreme uzleta tiraža, pojave časopisa za žene, decu, sport, humor, erotiku, muziku, šah, enigmatiku, ezoteriju i kojekakvih nedeljnika i mesečnika koje nisu stigle da ukoriče kao periodiku naših biblioteka.

foto: m. milenković

Novinare je, podrazumeva se, prvo video u onom trouglu nazvanom po mestu gde nestaju brodovi, avioni i telekomunikacioni signali. Nadenuti naziv „Bermudski trougao“ kao da je predskazanje sudbine potonjeg novinarstva i rok muzike zlatne ere Makedonske ulice u Beogradu. Pratio je kako taj kultni prostor poboljeva, tokom osamdesetih, uz prateću regrutaciju propalih srednjoškolaca za pisce u zabavnim časopisima i prodor osmansko-seldžučke generacije muzičara.

Elita novinarske profesije gubila je svoje kafane, ali je zadržala pozicije u štampanim medijima. Radio je privukao deo te elite, i počeo da proizvodi emisije koje su predstavljale hrabri otklon od režima, prvo kroz omladinski program, potom i u informativnim emisijama. Gerila „Dvestadvojke“ bila je moguća samo uz razumevanje i prihvatanje indeksovskog mladalačkog bunta i suptilnu ekvilibristiku tadašnjeg urednika Mike Ćurčića, kako o tom vremenu svedoči multimedijalni Mićko Ljubičić. Ravnoteža je postizana u komitetskoj trampi, a ona je podrazumevala da se u etar ravnopravno puštaju „Indexovo pozorište“ i „Poselo u pola tri“. A ti, narode, biraj!

Metastaza novinarstva i tog zanata počela je kada je narod navodno izabrao da brani svaku teritoriju na kojoj se nalaze srpska groblja. Terminalna faza odvijala se na terenu koji su branili i osvajali ratni reporteri.

Iz stanja kliničke smrti pojedini novinari su krenuli u vreme naše borbe, kako su nazvane novine preimenovane u deceniji naših odloženih života. Rehabilitacija profesije postignuta je u kratkom vremenskom periodu, a cehovski polet rodio je borbu i u nadirućim elektronskim medijima, posebno pojavom internet komunikacije u poslednjim godinama režima u odlasku. Bombardovanje je paralisalo savremenu informatičku komunikaciju, kao tišina pred srpski „veliki prasak“.

A sa praskom petooktobarske bezbojne eksplozije počela je piljarska podela uredničkih funkcija po državnim medijima, na osnovu kriterijuma ko se prvi setio da „osvoji“ neku novinsku iliti medijsku kuću. I onda i sada širom Balkana najozloglašeniji medij rehabilitovan je zajedničkim poduhvatom zaštićenog svedoka i pokrajinskog lidera pobedničke koalicije. Onu ugušenu televiziju, vlasništvo muzikalne braće, osvajali su i prvi i drugi, dok se prvi nisu povratili pa oterali brkatog brata i doveli Velikog brata da ubaci bojne otrove u našu realnu predstavu da se jedino o Kosovu ne može diskutovati.

Niko više ne može da prati tokove novca, a gospodin novac je veliki probirač i poseduje sve vrste sita kroz koje propušta svoje vlasništvo. Sito gospodina novca ne trpi brojne zaposlene u medijima, a pogotovo ne trpi one koji se izdvajaju nekakvim uticajem. Novac nepogrešivo procenjuje ko može da mu zasmeta u samooplodnji, do profita. Gospodin novac je skrivenosemenica, računa da će i posle uklanjanja ljudi sam sebe moći da oplođuje.

Zla su ovo vremena za novinare, naročito za posvećenike. Kasno im je za prekvalifikaciju, a njihov krik bio bi sramota. Pogotovo njihovo vikanje, glasni govor na trgu, što su stari Latini definisali kao reclamare. Kod drugih se to kliče kao oglašavanje (SLO), oglašavanje (MK), advertising (UK, USA i kolonije), werbung (D), promidžba (CRO), a promocija i marketing u državama koje su poznavale agit-prop, pošto je oblast već odavno zauzeta i prenaseljena.

Svi mediji su zavisni od reklamne površine ili reklamne sekunde. Onaj jedan zavisi od naivnih građana koji i dalje plaćaju pretplatu za celodnevnu reklamu u čijoj pauzi neko prikazuje reprizne i ruralne serije. Strani kapital u završnoj fazi nastupa kupuje poslednji preostali medijski prostor. Ulaže u logističku mrežu, da bi koliko sutra kontrolisao sigurnost kapitala velikih korporacija koje potom nastupaju.

Novinari su zaraženi svojom profesijom, zapravo to su najveći zavisnici u vremenu tranzicije. Bolest je neizlečiva i izaziva trajnu nesposobnost za skretanje u druge profesionalne vode.

Asovi novinarstva obaraju ruke na leđa, šetaju i pitaju se gde su sve pogrešili. Do penzije retko ko dobaci, a ko dobaci stupa u memoarsku i feljtonsku produkciju, ako u šetnjama nađe za to inspiraciju.

A među preostalim novinarima nestale su teme za podršku zahtevima koji traže promenu režima, kriza je rasterala tiraže, zarade novinara su na nivou jedne evropske novčanice, otkazi u medijima su učestaliji od vesti koje objavljuju, piše ko stigne.

A stigao je i ovaj što upravo lamentira nad tuđom profesijom.