U Beogradu je 4. maja preminuo Aljoša Mimica, ugledni sociolog i prevodilac.
Rođen je 1948. godine u Beogradu. Osnovnu školu pohađao je u Zagrebu i Beogradu, maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji, a diplomirao, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu na Odeljenju za sociologiju.
Mimičinu darovitost je pre četrdesetak godina uočio profesor Veljko Korać i izabrao ga 1979. za svog asistenta. Koraćevo poverenje Mimica je i te kako opravdao doprinevši svojim delom razvoju naše sociologije i srodnih nauka. Najduže je predavao Istoriju socijalnih teorija, a poslednjih godina Istoriju klasične sociologije i Istoriju klasične antropologije. Univerzitetsku karijeru je završio kao redovni profesor i jedna od najuglednijih ličnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nije dočekao penziju.
Srećom, Mimica nam je svojim knjigama i drugim radovima ostavio deo sebe koji živi i koji će se pamtiti. Među najboljim knjigama u našoj sociologiji ostaće Mimičina knjiga Ogled o srednjoj klasi (1983) i knjiga Emil Dirkem i radikalska sociologija (drugo izdanje, 2004). Ako se ovim knjigama dodaju, pre svega, prevodi na srpski jezik i predgovori za kapitalna dela Monteskjea O duhu zakona (drugo izdanje 2011, koje je A. M. opremio novim predgovorom), Tokvila Stari režim i revolucija (1994) i Dirkema Elementarni oblici religijskog života (1982), onda se može reći da je Mimičin doprinos domaćoj istoriji socijalne filozofije i sociologije, osobito francuske, nezaobilazan. Potrebno je pomenuti i nedavno (2010) objavljenu knjigu Misliti zajedno – prepiska između Dekarta i Elizabete čiji su autori tandem Jasna Šakota-Mimica i Aljoša Mimica. Uskoro će u izdanju „Službenog glasnika“ izaći Mimičina poslednja knjiga pod naslovom Analekta, a za nju je na autorovu molbu predgovor napisao njegov kolega i prijatelj Aleksandar Molnar, jer on sam zbog odmakle bolesti to nije bio u stanju sam da uradi.
Mimica je znalački birao prave autore i prave teme, teorijski i društveno značajne, a isto tako ubedljivo je pokazivao da su i Monteskje i Tokvil i Dirkem svojim osnovnim idejama naši savremenici. Primerice, Monteskje je, za Mimicu, naš savremenik po tome što je smatrao da ljudima treba dati zakone koji će voditi računa o njihovim težnjama i potrebama, običajima i navikama, što znači odreći se namere da se oni silom privode sreći, slobodi pa i jednakosti. S tim u vezi je i Monteskjeova ideja o tročlanoj podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Drugi primer, da bi aktualizovao Tokvilove ideje i primenio ih na našu političku stvarnost Mimica je u kvalifikaciji Miloševićeve vladavine koristio Tokvilov koncept „demokratski despotizam“. Na trećoj strani, da bi ocrtao razaranje srpskog društva, njegovu razbijenu svakodnevicu u postsocijalističkoj transformaciji, Mimica je upotrebljavao koncept anomije, koji je koristio Dirkem da bi opisao osećanje besciljnosti i očaja izazvano procesima promena u modernom svetu, što ima za posledicu uspostavljanje društvenih normi koje gube kontrolu nad ponašanjem pojedinca.
Zaslugom redaktora A. Mimice i Marije Bogdanović dobili smo zasad najbolji Sociološki rečnik (2007, str. 697) na srpskom jeziku koji ima 850 odrednica iz pera preko stotinu pisaca. Ovaj rečnik uveliko služi korisnicima i doprinosi obnavljanju ugleda sociologije u sredini u kojoj je ova nauka, najčešće ne svojom krivicom, prečesto izlazila na rđav glas.
Mimičini radovi su prevođeni na francuski, engleski, slovenački i poljski jezik. Pisao je lepim jezikom i stilom i po tome je prednjačio među našim sociolozima. Bio je uvaženi profesor, omiljen među studentima, od kojih su neki uspešni profesori i istraživači na univerzitetima i u institutima kod nas i u svetu. Saradnici će ga pamtiti kao veoma korektnog kolegu, koji je uvek bio spreman da pomogne, naročito mlađima.
IZ BEOGRADSKOG KRUGA: Široj javnosti je Mimica najviše poznat kao intelektualac. Iako je slušao predavanja profesora iz „Praksis“ grupe, uređivao tada poznati časopis „Marksizam u svetu“, imao razumevanja za neomarksizam i rado se sećao Cavtatskih dionizijskih dana i noći, svetskog utopijskog sna, mladalačkih zanosa, pa i zabluda, Mimica je u idejnopolitičkom smislu vremenom postao liberal, eventualno, levi liberal ili egalitarni libertarijanac.
Početkom devedesetih Mimica je bio istaknuti član Malog veća Beogradskog kruga, udruženja nezavisnih intelektualaca raznih profesionalnih profila i oštrih kritičara organizovane neodgovornosti najvećeg dela pripadnika političkih i kulturnih elita u Jugoslaviji, a naročito u Srbiji, koji su umesto da je čuvaju, kao protagonisti nacionalističke i ratne politike, u krvi razarali našu zemlju. O ovom vidu Mimičine javne delatnosti, pored ostalih tekstova, najbolje svedoče pronicljivi i smeli predgovori kojima je sa Ivanom Čolovićem opremio knjige Druga Srbija (1992) i Intelektualci i rat (1992). Druga Srbija je na svojim sesijama Beogradskog kruga u Studentskom kulturnom centru i u Domu omladine postala sinonim otpora smišljenoj laži, zločinačkom ratu, fašističkim pogromima, besmislenim razaranjima sela i gradova… Mimica je kao jedan od najuticajnijih intelektualaca Beogradskog kruga imao značajnu ulogu u formiranju novog javnog mnjenja, koje je, kako on veli, „tog nesrećnog proleća 1992. diglo glas protiv sveopšteg straha i mržnje, razaranja, istrebljenja, etničkog čišćenja…“. On se, dakle, isticao među retkim intelektualcima koji su početkom devedesetih bili prvi protiv nacionalizma i rata. Bio je promoter demokratske političke kulture. O porodičnom poreklu Mimičinog antinacionalizma govori sledeći detalj. Iznad Aljošinog radnog stola stoji crno-bela fotografija jednog zgodnog mladog para – Miloša Mimice, Aljošinog budućeg oca i novinara, i Nade Sponze, Aljošine buduće majke i prevodioca – oboje u partizanskim uniformama, spočetka četrdesetih godina, negde u Dalmaciji. Boreći se protiv fašizma Mimičini roditelji su se borili protiv nacionalizma.
U tematskoj vezi sa maločas pomenutim knjigama je i knjiga A. Mimice i Radine Vučetić Vreme kada je narod govorio – odjeci i reagovanja u „Politici„, 1988–1991 (drugo izdanje 2008), u kojoj su pokazani „pogubni politički, kulturološki, socijalnopsihološki, pa i moralni učinci (…) novinske kampanje, u kojoj je Redakcija ‘Politike’ prepustila čitaocima da naizgled neslužbeno i spontano, a zapravo u tzv. višem nacionalnom interesu, obave najprljaviji deo posla na indoktrinaciji javnog mnjenja“.
Knjige i radovi pripadnika Beogradskog kruga su objavljivani i doživeli su recepciju u inostranstvu. Tako je redakcija poznatog francuskog časopisa „Moderna vremena“ (br. 570-571, 1994, Pariz) objavila jednu svesku sa sadržajem knjige Druga Srbija i prodala 5000 primeraka. S druge strane, moglo bi se reći da je u Srbiji bilo više osporavanja nego prihvatanja gledišta članova Beogradskog kruga. Zamerano im je da su anacionalni, mondijalisti, štaviše izdajnici. Mimica je zbog svojih političkih stavova imao problema. Najviše su ga napadali tada, a i sve donedavno prononsirani srpski nacionalisti. Uprkos tome, sve do kraja svog zemaljskog veka ostao je kritički raspoložen i skeptičan prema mnogo čemu, a ponajviše prema političkim akterima i njihovim polumodernizacijskim reformama.
Naš prijatelj Aljoša Mimica se pridružio većini. Namučen, nije se mnogo plašio smrti jer je znao da ona, ako i nije dobra, ipak je kraj svih nevolja. Čini se da njegovom habitusu odgovaraju poslednje reči Fransoa Rablea, pisca koga je rado citirao: „Odlazim da tražim jedno veliko možda.“
Seneka je verovao da je „Najbolja smrt umreti oplakan od svojih“. Takva je bila smrt Aljoše Mimice. I ako posle njegove smrti ima utehe, onda je uteha da će njegov duh ostati da živi u njegovom delu i njegovim najbližima: supruzi Jasni, kćerkama Tanji i Mili, bratu Stjepanu, bratanici Emi i drugim rođacima, kumovima, prijateljima, kolegama, studentima, svima onima koji su ga poznavali i voleli, kojima je učinio toliko dobra i darovao najboljeg sebe.
