Zanimljivo je to sa tim oficirskim sinovima: ili i sami, rastući uz očeve širite, sablju i kuburu, steknu stanovite soldatoidne naklonosti, ili se pak razviju u totalne antimilitariste, u bića kojima je sve u vezi s vojskom i vojskovanjem duboko strano, a bogme i odbojno. Sam sam od ovih potonjih; nije to, samo po sebi, neki osobit razlog bilo za ponos ili stid, tome je naprosto tako. Oduvek duboko verujem kako su vojska i sve u vezi s njom nešto što pripada nekom sasvim drugom svetu, koji je sa mnom porodično spojen tek zahvaljujući šali sudbine. Ni „služenje vojnog roka“ – četiristo i kusur dana u gardijskom bataljonu veze jedne potonule vojske jedne potonule zemlje – tu nije moglo ništa da promeni: tamo sam ionako bio samo fizički prisutan, a ispod sivomaslinastih krpa kucalo je jedno nepopravljivo civilno srce…
Pa opet, koliko god ti negde bežao od toga, iluzija je da te odrastanje u oficirskoj kući baš ni na koji način ne obeleži. Ako ništa drugo, možda ti može pomoći da neke stvari bolje i lakše razumeš, ili da ih sagledavaš iz drugačijeg ugla.
Šta zapravo hoću da kažem? Ma jok, žalim slučaj, nemam nikakvo razumevanje za Ratka Mladića, nije to na stvari. Drago mi je što je u zatvoru. Još bi mi draže bilo da je tamo završio mnogo ranije. A najdraže, daleko najdraže bi mi bilo da nikada nije ni dobio priliku da postane Ratko Mladić, onaj i onakav kakvim ga „svi mi“ danas znamo. Nisam ni voljan ni u stanju da na bilo koji način budem sentimentalan nad sudbinom čoveka koji je nekoliko godina marljivo i sistematski ubijao ljude, i taj svoj rad okrunio Srebrenicom. Kopka me, međutim, kako do tako nečega dolazi? Koliko je to lični izbor, a koliko stvar okolnosti?
Kažu da Mladić ume da kaže, na temu odgovornosti, nešto u stilu „ko vam je kriv, zašto ste glasali za Miloševića?“. Ako je istina da on to kaže, mogao bi odmah da se kandiduje za elitnog mislioca tzv. Druge Srbije, jer šta svi oni (ili svi „mi“) govore i govorimo nego baš to: kako vi to, dragi Srbi & građani Srbije, mislite da nemate ništa sa ratovima i zločinima, a glasali ste aktivnom većinom, i to više puta, za Miloševića i kliku mu zlikovačku? Ili za nekoga još mahnitijeg (mada ne nužno i opasnijeg) od njega? Nije to bilo upisano u zvezdama, nikakav to fatum nije bio, nego vaša slobodna volja, po meri vaše etike i pameti u datome trenutku! Mogli ste da glasate i za nešto sasvim drugačije – bilo je toga u ponudi, nije da nije – ali vi, eto, niste. Kraj priče. A da jeste, fakat je, Srebrenica bi danas bila tek malo poznata vukojebina istočne Bosne, a građanin Mladić Ratko anonimni vojni penzioner koji gaji pčele negde u Makedoniji, ili u zavičaju. O tome ko bi sve bio živ, a ko ovako nije živ, bolje da i ne mislim.
Pa opet, to je jedna strana istine. Na drugoj, tu je lična odgovornost. Istina je, moglo je i da ne bude rata, mogla je Jugoslavija ili da se uopšte ne raspadne ili da se raspadne mirno i civilizovano, ali eto, nije. Da li to opravdava bilo kojeg pojedinca koji je okrvavio ruke krvlju sačoveka? Ni u ludilu. Kao što zemlja nije morala da se raspadne, tako ni on nije morao da okrvavi ruke kada se raspala! Da li to – pogotovo! – opravdava nekoga ko je svojom profesijom bio zavetovan na to da čuva mir, da čuva građane, naposletku i da čuva zemlju, i to od spoljne opasnosti, a ne od bilo kojeg dela njenih rođenih građana?
E, tu dolazimo do srca tame, i do onoga što me tako kopka. Kad god bi nekog bivšeg oficira JNA optužilo za ratne zločine, počinjene u bilo kojoj od postjugoslovenskih razbojničkih bandi koje se pompezno nazivaju etnonacionalnim vojskama, ja bih se po automatizmu setio mog pokojnog oca, misleći, bože, a šta bi bilo da je on bio na njegovom mestu? Srećom, moj otac nije ratovao niti na bilo koji način ukaljao ime i uprljao ruke, ali ova te poređenja ipak rade, i ne daju ti mira.
Zašto je tome tako? Valjda zato što su mi silni oficiri prodefilovali kućom u ona davna vremena, upoznao sam, čini mi se, sve folklorno-psihološke tipove, i galamdžije, i picopevce, i dobrice, i pritajene sadiste, i kojekoga drugog… U mirnodopskom kontekstu, sve je to bilo negde benigno. Ali, onda se gotovo preko noći raspao sav njihov svet: zemlja u koju su verovali s nekom čudnom mešavinom preteće mačističke posesivnosti i naivno-dečačkog idealizma, rasturila se po šavovima jedne (kvazi)etničke podele, a ideologija za koju su nedoučeno i bandoglavo mislili da objašnjava sve stvari od ovoga sveta pokazala se nemoćnom i bednom, i što je najgore smešnom, pred moći tako trivijalnih stvari kakve su novac, političke slobode, potrošačka dobra… Svi su oni tako odjednom postali polubivši ljudi, pomalo sažaljivi adepti jednog jučerašnjeg sveta; istovremeno, njihovi su prsti i dalje bili na okidaču, njihova vatrena moć u staroj (tj. u njenoj karikaturi) ili novim vojskama nije se nimalo smanjila. Promenio se samo legitimacijski osnov za njenu upotrebu: odjednom, Neprijatelj više nije apstraktan (znate ono: „crveni“ i „plavi“…) i više ne dolazi nužno spolja, Neprijateljem postaje dojučerašnji brat, rod, prijatelj. I utoliko se pre prema takvom Neprijatelju može i sme učiniti sve ono što klasičnom neprijatelju, onom „stranom“ i „čisto vojnom“ ne bi učinio nikada.
Ima kod Slavenke Drakulić – osobe, gle, sličnih porodičnih korena – nekih dragocenih uvida na tu temu. Puleni njene istoimene knjige ljudi su koji „ne bi ni mrava zgazili“, takoreći dobri ljudi… Zastrašujuće je za koliko je bezdušnog i patološkog zla sposoban dobar čovek u izvesnim okolnostima! A kada ih oslušneš, kada čuješ njihove razloge, kada proučiš njihova jadna „istorijsko-političko-strateška“ mozganja koja bi imala makar objasniti to što su činili, shvatiš nepodnošljivo jasno da sve vreme imaš posla s epohalnim budaletinama koje ne bi smele ni metlu da drže bez stručnog nadzora. Sa pravim volinama, štaviše. Ali avaj, te voline imadu mnogo divizija, rekao bi Staljin…
A Mladića što se tiče, on je sam trasirao svoj put, i neka izvoli njime odmarširati do kraja. Tu privilegiju slobodnog izbora njegove žrtve mahom nisu imale.
