Otkako mi je u interesu zdravlja i kolike-tolike dugovečnosti preporučeno da se bavim sportom, ne znam šta je dosta – ko o čemu, ja o fiskulturi, ponekad amaterskoj, čak i o svojoj, drugi put opet o vrhunskim takmičarima, sport pa sport! Nekoliko dana uoči našeg oproštaja od Devis kupa i titule svetskog prvaka gledam naš plakat, pa majku mu, nije li to preteća poruka umesto dobrodošlice?! Poređani naši velikani belog sporta, a ispred sviju nosilac Ordena Sv. Save I reda, uhvaćen sa stegnutom pesnicom, mišicom i zgrčenim mišićima vilice, slikan bez sumnje posle nekog vinera kojim je prekinuo zulum protivnika, to je onaj trenutak kad igraču ma kako lepo vaspitan bio kroz glavu prođe „evo vam, mamu vam jebem!“, što je upućeno i publici vazda naklonjenoj Federeru, ali i svim nevernim Tomama koji svojom združenom malodušnošću mogu nakratko zaraziti i šampiona; tome se gestu samoohrabrivanja i oštrenja na slične ili još surovije udarce nema šta prigovoriti, ali ta fotografija natkriljuje vasceo bilbord i baca u još veću daljinu pitomu i nasmejanu ostalu našu omladinu (koja i jeste mekana zato što biva i poražena): malo je našem Teniskom savezu bilo da postavi baš tu sliku Novaka Đokovića, iako ima milion fotografija gde je on dobrodušan i nasmejan, nego je iz literarne sekcije neko dometnuo i tekst namenjen Argentincima: „Samo dođite! Čekaju vas svetski šampioni!“
Kao da se radi o napadu na našu nezavisnu zemlju i kao da bi Argentinci da samo nisu toliko zli i ratoborni mogli mirno da ostanu u svojoj postojbini i da tamo za vikend gledaju fudbal, ali ne, oni planiraju agresiju na svetskog prvaka koji u narodnooslobodilačkoj borbi neće sa svoje strane znati za milost! Pa nismo li mi tim Argentincima i domaćini, valjda nismo samo svetski prvaci kojima sinovi pampasa rade o glavi?! Kao da bismo bez izazova Argentinaca mogli ostati prvaci sveta još ko zna koliko godina, možda i uvek, mi smo bokser-šampion koga niko ne bi trebalo da izaziva!
Međutim, međutim! Nije preteća poruka upućena Argentincima, oni je nisu verovatno ni videli: preteće-narcisoidni poklič uputili su autori plakata sebi samima i nama kao publici koja treba da kupi karte i da prisustvuje izvršenju kazne!
Baja Mali Knindža opevao je na svoj način Mladinu Novaka, istina je nije više šala, Nole opet ubio Nadala, ne znam još naizust sve strofe, u jednoj se pominje da je naše čudo od deteta, kad mu beše svega sedam leta, reklo da će biti prvak sveta… Pa je onim guslarskim manirom veselo odlelekano kako su „otac Srđan i majka Dijana/Bodrili ga još od malih dana“… I junak tu zaista ne može ništa, šta da radi, da pošlje SMS Knindži: „Dragi Bajo, nije ovo muzički pravac koji sam imao u vidu kad sam kao sedmogodišnjak zacrtao da ću biti prvi na ATP listi, molim vas da mi master-kopiju pošaljete i da prestanete sa prodajom, srdačno, N. Đ.“? Ko zna je li uopšte i čuo tu odu sebi, ali je Teniskom savezu Srbije možda mogao reći. „Hej, neću ja da vam budem babaroga za Argentince, stavite neku moju lepšu sliku, sa predsednikom UTPS-a, g. Jeremićem!“, premda je moguće da ni pomenuto likovno delo ratne propagande nije video.
Stanovništvo se ionako postavilo kao svetski teniski policajac, kao kaznena ekspedicija, ko je sledeći, i kad mašina za pobeđivanje odjednom (premda to nije odjednom: umor je nakupljan i nakupljan) više nije smoždila Del Potra, što se desilo baš na našoj tj. svetoj zemlji, dobri Bog je na predlog Svetog Save udesio da zlatnu medalju iste večeri uzme odbojkaška reprezentacija! Svirao sam u „Palasu“ i u pola jedanaest se obreo na Trgu republike punom oduševljene mladeži: „Srbija, Srbija!!!“ Gradsko saobraćajno preduzeće mudro se pritajilo prepustivši glavne ulice pešadiji i motorizovanim rodoljubima (koliko mnogo vozila ima šiber, dušu dao da se goloprsi zastavnik i barjak zavijore iznad krova kao na ranosovjetskim plakatima, imamo i dosta kabrioleta, u običnim kolima bili su pootvarani gepeci i tu je sedela razdragana mladost, ili bi neko sedeo na prozoru), te sam dugo gledao ovu nenajavljenu paradu ponosa, gde srećom nije udario Srbin na Srbina. Došlo mi bilo da intervjuišem nekoliko najoduševljenijih ljubitelja odbojke tj. Srbije: „Jeste li pratili sve mečeve orlova na ovom prvenstvu?“ – „Igrate li odbojku, gde i sa kim?“ – „Na koliko ste odbojkaških utakmica bili, gde, imate li sačuvanu koju ulaznicu?“ – „Dajte mi napamet sastav šampionske ekipe, da ne počnem ja vama da ređam ‘Šoškić, Durković, Jusufi…’, ili čak strane ekipe ‘Sarti, Burgnič, Faketi…’ iz vremena kad sam ja sebe smatrao prijateljem fudbala!“
Kako je živalj koji više voli košarku i tenis nego odbojku samo ispao širokogrud, kako se raduje zlatu nesmotria na to otkuda ono dolazi: da smo pobedili u boćanju, besmrtnom sportu Mediterana (video sam boćanje u Kanu, ne samo u Dalmaciji: tu i penzioneri imaju još šta da kažu) – i to bismo proslavili!
Pre nego što će košarkaši krahirati izgledalo je da mi i Makedonci možemo nešto da uradimo, pa možda i da međusobno odmerimo snage, moj drug Krum mi poslao e-mail, vide li ovo, prijatelju, zamisli borbu za medalju Srbija–Makedonija, zamišljam, druže, kako bi se tek naši susedi radovali, Grci, Albanci, uglavnom, bezmalo usred te prepiske ispadnemo mi, a Makedonci još budu u igri, napišem Krumu: evo od srca vam predajem naš slogan: dobro došli u zemlju košarke! I nek vam je sa srećom (pre četiri ili pet godina bio sam javno, na B92, priznao i makedonsku državu pod njenim imenom i prihvatio autokefalnost makedonske crkve: da bih primamio klijentelu stavio sam naslov „Živkov priznao Makedoniju“), sad sam samovoljno predao naš zaštitni znak makedonskoj braći, Krum mi poslao prevod i gle, dobro zvuči veoma: DOBREDOJDOVTE VO ZEMJATA NA KOŠARKATA!
