Ante M. ili nostalgija za nedogođenim

Koliko će puta još Jugoslavija morati da umre pre nego što bude definitivno i neopozivo mrtva? I da li se to – njena trajna smrt, smrt u duhu i (o)sećanju – uopšte može dogoditi pre nego što pomremo svi mi koji smo se u njoj rodili i živeli, a da pri tome nismo mislili da nam je ona, njom samom, strašno kriva za nešto, pak će nam biti bolje ako je i kad je nadživimo?

Na dan kada je umro Ante Marković, umrla je još jedna Jugoslavija u nama, možda i ona najbolja; svakako poslednja koja je vredela i koja je bila dostojna tog imena, a koje su ime bespravno i besramno kidnapovali i kasnije punu deceniju poganili oni dedinjski strvoderi i njihova vampirska kamarila. Ante je Marković umro u „maršalskoj“ dobi, u 88. godini, a samo dan pre još jednog Dana republike, one republike koje odavno ni zvanično nema, za razliku od republikoidnih državuljaka u kojima obitavamo, a koji samo tako – naime: zvanično – postoje (znate ono – himna, zastava, fudbalska reprezentacija, sekta dežurnih patriota, sedište u UN…), a inače su krajnje deficitarni sa utemeljenošću u stvarnosti. Ko u njegovom životnom dobu i datumu smrti hoće da traži neku dodatnu simboliku, neka mu je prosto. Ipak, i bez toga je Ante M. dovoljno snažan simbol, zapravo i poslednja preostala ličnost takvoga formata „na ovim prostorima“. Pogledajte ovo bivših i sadašnjih „državnika“ što je još živo, pa recite i sami; sve sami koleški asesori, županijski glupani, sreski špijuni i siroti mali hrčki. Hajde de, Milan Kučan još i nekako, ali tek za mnogo manje ljudi.

Svi će ovih dana navaliti da se javno prisećaju Ante Markovića u vidu lika i dela, ali čini mi se da je tu još zanimljivije nešto drugo. Naime: čega se prisećamo kada se prisećamo A. M.? I još važnije: za čime to propuštenim žalimo kada žalimo za Antom M.? A za njim se, da se razumemo, ne žali tek sada, kada je umro – činjenica njegove fizičke smrti u lepoj starosti žalosna je za njegove bližnje, ne toliko za nas ostale – nego se za njim žali poslednjih dvadesetak godina njegovog života! Kako to? Lepo: krvavi raspad Jugoslavije označio je brutalan kraj „Markovićeve ere“ (i obrnuto), a u nju su mnogi od nas emotivno i racionalno investirali jednu plemenitu nadu, ako smem tako reći. To što se ta nada na koncu izjalovila ne znači da je bila „pogrešna“; naposletku, neke su „zablude“ pitanje časti i ljudskosti. To jest, ako su oni koji su Markovića oterali (pre svega tako što su mu oduzeli i obesmislili državu u kojoj je bio makar i sve konfederalniji premijer) nekakvi „pobednici“, onda je svakako bilo dostojnije naći se među gubitnicima, svemu uprkos. Ante Marković je časno izgubio jednu igru u kojoj više nije imao nikakve šanse i prepustio je volan pomahnitalim kvartovskim siledžijama; oni među nama koji su time takođe bili poraženi povukli su se u svoje katakombe (ako su imali sreće da im ih ne razori kakva granata), i ponekad mi se čini da nikada nisu/nismo ni izašli iz njih: tek malko izvirili.

Dobro, ali šta je to što je Marković simbolizovao? To nešto je neodvojivo od epohalnog konteksta u kojem se javlja: na evropskom nivou, pad Berlinskog zida i sloboda za istočnoevropske robove; na dobrom delu jugoslovenskog suprotno: naoružani etnobanditizam kao stropoštavajući pad u varvarstvo, posledično i u svakovrsno ropstvo. U „prirodno“ stanje u kojem je već i glava na ramenima mašala premija. E, u tom kontekstu čovek odmerenog držanja i osmeha koji ne ume da bude ciničan emituje – kao da je, je li, „pao s Marsa“ – jednu vrstu topline koja zapravo nije očinski-patrijarhalna tj. nasilnički „zaštitnička“, nego je partnerska: „ljudi, hajde da radimo nešto suvislo i korisno, evo, ja ću prvi, ali ne mogu to da obavim bez vas“.

Evo i tumačenja u žargonu napučenom „izmima“. Elem, u Markoviću se nahodilo nešto elementarno „socijalističko“ i prosvećeno paternalističko, što je mnogima bilo milo i drago, a istovremeno i nešto „tehnomenadžersko“, to jest protokapitalističko, što je pasovalo zori novih vremena na evropskom istoku, koji tek što je oprezno zakoračivao u svoj tranzicioni „dijalektički prelaz iz niotkuda u nikuda“, peljevinovski rečeno. Čovek je, naprosto, delovao kao idealna predvodnička figura prilično mekog i baršunastog prelaza sa socijalističke na kapitalističku društvenu paradigmu, personalizujući bolju (ili naprosto – idealizovanu) stranu obeju.

Pa dobro, Pančiću, ako je sve to bilo tako lepo i komifo, zašto je onda cela stvar propala? Zato što je većina nije htela – to je jedina istina! Da ju je htela, podržala bi je, i na izborima i inače. Koliko god instinktivno bežao od najčešće uvredljive banalnosti političenja na ovom terenu, i „markovićevski“ se projekat morao artikulisati politički, i morao je za to da dobije podršku, tj. verifikaciju. Nije je dobio – tačka. U redu, ali šta je onda ta većina htela? Eee… to što je htela, to je i dobila… I nadobijaće se još, u sve šupljine. Markovićeva vizija baršunaste tranzicije i bespogovorne evropeizacije bila je, da se ne lažemo, bliska većini jedino u Sloveniji, ali i njima samo u novom državnom kontekstu – onom samostalne Slovenije. Koji samim tim takođe obesmišljava Markovića, i konkretnog i „kao metaforu“. A tek oni drugi, oni južnije, ti su bogme imali pametnija posla: da se najzad jednom zauvek razjasni čija nana crnu vunu prede, ko je pobedio u II svetskom ratu (i ima li produžetaka), a ko u Kosovskom boju, đe je to Carstvo Dušanovo, je li student zapalio žito, šta se lijepo snuje Od Stoljeća Sedmog, kako Musa dere jarca „i pročaja“, što reče Basara. Razjašnjavanje kanda još traje, mada je belosvetska sudijska trojka barem smirila tuču na terenu.

Kad se podvuče crta, „ostvareni“ Ante Marković simbolizuje labuđi pjev poslednje Jugoslavije naših života, a onaj „neostvareni“, onaj za kojeg volimo da verujemo da ga je moglo biti „da je bilo pameti“, podseća nas na nešto što smo izgubili pre nego što smo ga uopšte mogli steći. Otuda sva ova nostalgija: to je nostalgija za nedogođenim, po prirodi stvari najbolnija od svih.