Zar danas kad se na lažnoj granici lažne države pojavljuju albanski carinici, čudovišta sa stravičnim mrtvozorničkim pečatom, da overe svoju pobedu i naš gubitak neprebolni, ja da se kačim sa dragim kolegom samo zato što je u dva ili više navrata rezilio moje istomišljenike?! Ali šta ako među ukorenima ima nekog ko je potpao pod moj uticaj? Ne bih da prtim kroz svoju preopš. zaostavštinu, ali nisam li ja još pre deset godina pisao kako bi bilo krasno kad se na referendumu ili izborima ne bi pojavio niko osim partijskih rukovodstava? E, pa ako si se u jednom trenu zanosio da postaneš takoreći rodonačelnik svenarodnog bojkota, da budeš otac skandala koji će pokazati koliko se društvo razbolelo, zašto sad prituljeno ćutiš dok tvoj kolega objašnjava kako se imamo držati načela „ponuđen ko počašćen“ i kako izvan toga građanstvo može samo da glavinja od jedne tlapnje do druge? Osećam se kao ptica u vicu o Bosancu na carini, kad tvrdi tj. Bosanac da u kuferu ima ranu za tice, a carinik otkrije satove, pištolje, municiju… – „Tako veliš, rana za tice, a?!“ – „Ja sam im kupio, ako hoće da jedu nek jedu…“
&
Brojaće se samo glasovi onih koji su ispravno zaokružili neku od ponuđenih divota, to je istina, onaj ko ne poruči ništa (kao ja u kafiću na uglu Kičevske i Molerove gde me kelnerica dobrih četvrt sata nije primetila te sam je odlazeći uvređen i začuđen upitao zar nije uočila moj dolazak i boravak za jednim od tri ili četiri uboga stola, ne, nisam vas videla, rekla je hladnokrvno kao da sam pitao je li videla možda moju mačku nestalu pre dva i po meseca) neće ništa ni dobiti, da, kad se čovek tako naoštri protiv promizgivača može stvarno da ih satre: onaj ko se na sudu brani ćutanjem budala je, u zapisnik ulaze samo reči, ne i tišina, nadurenost ili strah optuženog da će se gadno izlanuti te dodatno pogoršati vlastiti ionako pogoršat položaj; samo onaj ko jede i pije može očekivati probavu; samo onaj ko odlazi na ma kako bedno plaćen posao može se nadati dnevnici. Štrajk, bojkot, pokušaj da se kaže kako ne možemo i dalje ovako – sve su to gluposti nezahvalnika nedostojnih parlamentarne demokratije i kapitalizma!
A dobili smo poseban stalež, klasu upravljača, koji se drže jedni drugih kao mafija, i koji su od birača zasvagda odvojeni. Pripadnici elite, i sami prijatno iznenađeni što su isplivali iz dotad prirodne, zaslužene anonimnosti, sada se jedva sećaju sebe iz vremena koje je prethodilo njihovom zlatnom dobu. Trebalo bi da budu odgovorni onima koji su ih birali, a odgovorni su samo svojim partijama, jer partije oni ispravno vide kao izvor, poprište i jamstvo ugodnog života.
Proizveli smo mutante koji za našu teskobu nemaju nikakvo čulo, nikakav više organ, presrećni su, mi im ne možemo ništa, oni se međusobno tobože glože oko nekakvih načela, a zapravo su vladajuća klasa. Biračima se dvadeset godina nudi isti jelovnik, ekipu uigranih eksploatatora nemoguće je na izborima zameniti nekom manje pohlepnom i manje licemernom posadom. Tako je verovatno i drugde, ali kao da u uređenijim društvima političari ipak imaju malo više obzira, mere, stida, brige za prosečne i za one koji su ispod proseka (nas naši dodatno pljačkaju trpajući pare u džep sportskoj eliti i estradnim zvezdama, o tome u posebnoj studiji uskoro!).
Kad se pokvario Vladin avion rekao sam: „Ovo je prst sudbine, Vladi ne treba nikakav avion!“ Odmah se nađe neko da mi zapuši usta, daj, sve vlade imaju svoje avione, pa šta ako imaju, možda sve vlade nisu u pravu, našoj svakako ne pripada i ne treba avion! Mi smo propali, mi smo siromašni, i tako treba i da živimo!
&
Ne može se poreći da sam podnosio predloge: da se smanji parlament, da im se desetkuju plate, da se političarima ne daje ništa osim plate, da nemaju službena vozila, da nemaju šofere, da ne dobijaju stanove… Predložiću i ovo: „Narodni poslanik može se biti samo u jednom mandatu. Građanin koji je već bio predstavnik naroda ne može u istoj inkarnaciji nanovo biti biran u ma koje predstavničko telo.“ Nema u misiji poslanika ničega što neko novi ne bi mogao da radi jednako dobro! Da smo imali ovakav paragraf ne bi silesiji ljudi poslaništvo postalo profesija. Ali. Masovnom i spektakularnom bojkotu glasanja morala bi prethoditi antiizborna kampanja, reklamiranje programa svenarodne sabotaže, za šta je potrebno ljudstvo i novac…
Dobro, dobro, de, kud to vodi, šta bi se time dobilo?!
Dobila bi se spoznaja, ili bi makar ono što većina ljudi oseća dobilo zvaničnu i spektakularnu formu: u Srbiji postoji tiranija naizgled demokratski izabranih deputata i stanovništvu je muka što mora opet ponoviti proceduru koja njega samog vodi u propast: dva ili tri miliona nevažećih listića bili znak da nešto gadno ne štima…
I? I?!
Ponovili bi se izbori, ali bi možda bi moja doktrina kako da se politika učini manje čarobnom za njezine protagoniste bila uzeta u ozbilj. razmatranje. Ne možemo naprosto reći: paraziti su rođeni, moramo ih ljuljati!
Evo, ipak sam otišao na internet i, gle, još 2006. podjarivao sam živalj da tera inat državi gde god uzmogne:
„Na sve što oni kažu da podanik mora da voli, imam prigovor savesti – neću to da volim. Ovi ljudi su moji klasni neprijatelji (…), dok je njima dobro, meni mora da bude loše. Ako moji kl. neprijatelji kažu: „Hajde, svi dođite da pokažemo svetu kako smo u ovome jedinstveni!“, moj prvi poriv je da ne odem. Ali onda mi to bude malo, pa bih da ne ode niko! (…) Zamišljam kamere kako čekaju viđenije ljude da dođu i glasaju, negde oko pola dvanaest pojavljuje se Koštunica, ko se nama budio, pola sata kasnije eto Tadića sa još nekoliko duša, i onda tu stoji ta uključena, zaludna, kamera, kao ona što snima ‘Velikog brata’ u pet ujutru.“
