Zvanična proslava povodom proglašenja novog ustava Mađarske započela je u Budimskom dvorcu, u Nacionalnoj galeriji, nekadašnjoj rezidenciji mađarskih kraljeva. Vlada je naložila organizovanje specijalne izložbe stotine umetničkih dela i relikvija koje predstavljaju hiljadu godina mađarske državnosti, počev od Svetog Stefana Mađarskog, kako bi, kao što je premijer Viktor Orban izjavio u svom uvodnom izlaganju, „naše pretke držala kao štit protiv cinizma“. Direktor Nacionalne galerije nije prisustvovao izložbi, podneo je ostavku 31. decembra, pre no što je novi ustav stupio na snagu prvog dana nove godine.
Nekoliko umetnika, glumaca, političara i kulturnih poslenika lojalnih Orbanovoj partiji je pak bilo prisutno i moglo da izrazi svoje divljenje pred petnaest novih slika naručenih za tu priliku, među kojima se našlo i samoreferencijalno potpisivanje Ustava, koje je poslužilo kao razlog za održavanje ovog šoua.
Petnaest novih slika poslužilo je i da se ilustruje svečano izdanje novog ustava u kožnom povezu. Slika Prvog svetskog rata u jarkim slojevima boja prikazuje konjički napad mađarskih husara koji više nalikuje nedeljnom odlasku u prirodu nego krvoproliću. Moj deda, koji je bio oficir Austrougarske carevine, sigurno bi mogao da vam ispriča čitavu riznicu priča koje su kreirale kontekst za ožiljke i rupe od metaka na njegovom telu. Činjenica da se na slici ne vidi nijedan neprijatelj mogla bi da namami publiku upravo na razgovor o tome ko bi, osim muze, mogao biti vaš stvarni neprijatelj.
Ipak, moja omiljena slika predstavlja jedan drugi konjički napad novije tematike koju je odabrao kustos imenovan od predsednika. Napad policijske konjice na mitingu opozicije iz oktobra 2006. godine svakako će podleći sudu vremena. Umetnik ponovo obrađuje temu Svetog Đorđa koji ubija aždaju, samo što ovog puta aždaja stoji iza kordona u pozadini, gotovo kao posmatrač, dok na njenom mestu vidimo princezu probodenu kopljem policajca na konju. Možda bi poznavaoci mogli da uzmu u obzir i ovaj mali, razgaljujući detalj po kome je Sveti Đorđe zapravo svetac zaštitnik mađarske policije.
Ozbiljnost otvaranja izložbe pod nazivom „Heroji, kraljevi, sveci“ naglašena je izjavom premijera u kojoj je novi ustav nazvao „ponovnim uspostavljanjem mađarske države“, čime je sebe proglasio jednim od novih osnivača Mađarske, a mene jednim od novih svedoka istorije u povoju.
SREĆNA NOVA 1984: Slavljenička svetina nastavila je do Operskog bala u srcu grada gde se susrela sa drugom svetinom, samo što je ova druga bila mnogo manje razdragana. Desetine hiljada ljudi stajalo je ispred zgrade Opere pozivajući g. Orbana i njegovu vladu da se povuku, koristeći živopisniju terminologiju. Na jednoj od zastava koja se mogla uočiti u prvim redovima stajala je naizgled zastarela novogodišnja čestitka sa tekstom: Srećna Nova 1984!“
Reč „republika“ izbačena je iz imena zemlje u novom ustavu, koji se više ne zove Ustav, već Osnovni zakon Mađarske. Stalno preimenovanje stvari koje sprovodi vladajući Fides oživelo je dvanaest godina stari vic, koji je nastao 1. januara 2000, kada je pod prvom vladom Orbana država Mađarska slavila svoju hiljaditu godišnjicu. Božanska kruna Svetog Stefana premeštena je iz Nacionalnog muzeja u Parlament i smeštena pod istorijsku kupolu kako bi bila bliža centru događaja. Ili kako se na ulici tumačio taj događaj „više od republike, manje od kraljevstva“, što je tada zvučalo smešno.
Ja se neću zadržati na protestu, o kojem je detaljno izvestilo više od stotinu novina širom sveta, od Christian Science Monitora do New York Timesa. Biće dovoljno reći da se proslava povodom donošenja novog ustava okončala mnogo manje svečano no što je započela. Orban i njegovi gosti nisu mogli da napuste zgradu kroz glavna vrata. Jedan policajac je navodno upozorio jednog političara Fidesa koji je napuštao zgradu Opere da izbegne glavnu ulicu ili će ga gomila rastrgnuti. Možda bi za g. Orbana predstavljalo utehu to što je i Sveti Stefan u svoje vreme bio prinuđen da se suoči sa ništa manjim protestima kada je uvodio hrišćanstvo među paganske Mađare.
ZAVISNOST OD ISTORIJE: Istorija je opijum naroda Centralne Evrope. Nije reč o omiljenoj zanimaciji, već o zavisnosti. Kao da je ona nešto što bi moglo da nam nadoknadi sve naše gubitke. To objašnjava i izložbu u Nacionalnoj galeriji. Međutim, prvi put posle dugo vremena, čini se kao da ljudima uopšte nije stalo. Njih mnogo više brine da li će zemlja bankrotirati ukoliko se premijer ne dogovori sa MMF-om. Boje se da će vlada zamrznuti njihove račune. Pojedinci prebacuju svoj novac u Austriju. Da li su histerični ili dobro informisani? Narod postavlja mnogobrojna pitanja.
Zapanjujuće je kako je Fides uspeo, tokom 20 meseci nabijenih akcijom, da izvrši transformaciju jedne zemlje i njenog imidža u svetu. To je bila prva demokratski izabrana vlada koja je imala dovoljno moći da sprovede neophodne reforme i usmeri zemlju na pravi put. Takođe, to je bila prva vlada posle dugo vremena koja je imala viziju o tome ko smo i kuda idemo. Moram da priznam, nikada nisam video toliki broj srećnih mađarskih lica kada su oni pobedili na izborima u aprilu 2010. godine.
Dakle, kako su uspeli za dvadeset meseci da okrenu pola zemlje i celokupnu međunarodnu štampu protiv sebe? Kako je došlo do toga da ih optužuju za diktatorske tendencije, čak i konzervativni, zapadnjački mediji, kada oni samo žele da očiste zemlju od ostataka komunističke diktature? Kako je došlo do toga da je reputacija moje zemlje na najnižem mogućem nivou od napada Mađara na Evropu u X veku?
PROPALI PLANOVI: Imali su plan koji se nije realizovao i sada improvizuju. Jednog dana kažu jedno, drugog drugo, što vodi do toga da je vrednost forinte rekordno pala, dok investitori obaraju vrednost mađarske aktive. Problem nastaje kada narod sluša premijera kako nešto govori, a već sledećeg minuta novac u njihovim džepovima vredi manje.
Lično nikada nisam više pogrešio no kasnih devedesetih, ubrzo nakon što je prva Fidesova vlada dobila izbore, kada sam rekao jednom prijatelju da smo na putu da postanemo dosadna, mala, centralnoevropska zemlja u kojoj vlada blagostanje, nalik susednoj Austriji. Ubrzo posle toga, dobri sused je izgubio razum zajedno sa svojom ekstremističkom desnicom dok je EU nakratko obustavila veze sa Austrijom. Otprilike u isto vreme, mađarska ekonomija započela je dug i postojan ronilački poduhvat od vodeće pozicije u regionu do najdublje tačke u Marijanskoj brazdi u savremeno doba.
Čini se da malo ko sumnja da će Mađarska i dalje biti redovna tema u vestima sve dok ne pronađe svoje mesto u Evropi. Ili dok Evropa ne pronađe neko mesto za nju. Da bi se razumelo kako se moja zemlja našla u nemilosti i od prve postala gotovo poslednja zemlja u regionu, mora se baciti pogled na jedinstveni pravac kojim je ona krenula za vreme hladnog rata.
Mađarska nije trebalo da bude deo Istočnog bloka i Staljin nju nije imao u planu dok je uspostavljao bratstvo Slovena među zemljama satelitima kao tampon zonom. Pedesetih godina, pod Hruščovim bili su blizu odluci da je se odreknu zajedno sa Austrijom, dok su Mađari iskazali svoju žestoku želju za nezavisnošću 1956. godine, organizujući najveći oružani sukob sa kojim je Sovjetski Savez morao da se suoči u posleratnoj Evropi.
NAJSREĆNIJA BARAKA U LOGORU: Tužno je što su do tada revolucije postale passé u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, više su bili zainteresovani za status kvo nego za očajnička nastojanja Mađara željnih slobode. Nakon toga, posle razočaranja i nekoliko godina terora, Mađarska je bila spremna da se povinuje novonastaloj situaciji i na vreme je uspela da razvije najuspešniju crnu ekonomiju u Istočnom bloku sa svojstvima slobodnog tržišta i boljom arhivom o poštovanju ljudskih prava od bilo koje susedne prijateljske zemlje.
Stvorena je za život podnošljiva alternativa sa nadimkom „najsrećnija baraka u logoru“, što je Mađarsku načinilo arhetipom socijalizma. Druge zemlje, koje su više nalikovale policijskim državama, imale su manje problema prilikom razilaženja sa svojom prošlošću nakon 1989, zato što su radikalne promene bile neminovne i nije bilo ničega za čim bi se žalilo. Činilo se da je Mađarska sa svojim pseudodemokratskim gulaš-komunizmom glatko načinila taj prekid. Nije bilo odmah jasno da će neki stari igrači, zbog svojih veza i kapitala postati novi oligars, a neki novi, kako bi mogli da se takmiče, koristiti iste tehnike kao i njihovi prethodnici. Bio je to radni model. Pod maskom slobodnog tržišta, stari sistem se tajno širio uz mnogobrojna mala vrata za zaobilaženje zakona.
Na kraju, nismo dobili svoju slobodu i demokratiju kao rezultat naše fabulozne revolucije, već zato što je Sovjetski Savez kolabirao pod sopstvenom težinom. Revolucija koju smo izveli bila je izgubljena. Ljudi koji su je izveli su ili umrli ili napustili zemlju. Morali smo da počnemo od nule. Ali, Mađari nisu morali da se bore 1989, ljudi su masovno izašli na ulice kada je već sve bilo odlučeno. Narod, u celini, nikada nije znao šta za njega znači sloboda štampe dok nisu prošle godine shvatili da im je ona oduzeta. Gomila ljudi na ulici danas jeste prava gomila koja predstavlja veliki deo društva koje postaje sve više politički samosvesno.
ŠANSA ZA TRANSFORMACIJU DRUŠTVA: Time što je promenio sve što su imali, Fides je naveo Mađare da budu svesniji toga šta im nedostaje. Održana je serija protesta tokom cele 2011, tokom kojih je na svakom sledećem bilo više ljudi. Sa Orbanom na suprotnoj strani, građansko društvo je svakoga dana bivalo sve jače, tako da danas Mađari sprovode demokratiju u praksi. Kada bi Orban rešio sutra da se povuče, sve to bi moglo odjednom da nestane. Orban igra glavnu ulogu u transformaciji mađarskog društva, čak iako na prvi pogled izgleda sasvim suprotno. Takođe, ako bi EU rešila sutra da istupi kako bi spasila forintu ili naše slobode kao takve, opet bismo izgubili šansu da stvorimo demokratiju kakvu zaslužujemo i uzmemo budućnost u svoje ruke.
Osamdesetih godina sve je bilo jednostavno. Vreme je stalo, pravila su bila jasna. Sloboda govora bila je retka i oskudna, putovanja su bila daleka i malobrojna, diktatori su bili pravi diktatori, tajna policija nije bila uopšte tajna, svi smo bili nevažni i često srećni. Ljudi na vlasti, saradnici okupatorskih sila bili su loši momci, a ljudi koji su marširali ulicama sa pesnicama u vazduhu, to smo bili mi – dobri momci… i jedan od nas koji je otišao u politiku sada je demokratski izabrani premijer jedne zemlje koja je članica Evropske unije. E, to je prava bajka. Ali, bajka se završila. Idemo dalje.
Autor je mađarski pisac, pesnik, fotograf i izdavač
