To se kod nas u Banatu vazda zvalo „trenčkot“ (engl: trenchcoat; rovovski kaput); ostalo još od Prvog svetskog rata, a kasnije i od engleske vojne pomoći; „montgomerac“, po maršalu Montgomeriju, mada nije baš ista stvar u pitanju, ali neka. Kao što znamo, „gornjih kaputa“ (ueberzieher) ima svakakvih i nebrojeno mnogo vrsta. Klasični zimski kaput, „grombi“ (Crombie), dobar je za zimu, ako je dovoljno dugačak, to jest; što duži – to bolji. Slično je i sa šinjelima raznih vrsta (uzgred, milicija je šezdesetih volela da skraćuje one plave debele šinjele, ali su se ubrzo pokajali). Problem sa zimskim kaputima i šinjelima, međutim, nastajao je kad krene kiša ili vlažni sneg: to bi se natopilo i uskoro bi bilo teško petnaestak kila.
Britanci su – zbog svoje kišovite klime – problem uočili jako rano. Početkom 19. veka iz Amerike stiže guma, pa se Čarls Mekintoš, bistri škotski hemičar, već 1823. setio da sloj gume upegla između dva sloja pamučne tkanine. Vlaga nije prolazila, ali je odeća bila neudobna: zimi krta i kruta, leti lepljiva i bez ventilacije. Dan-danas se vodootporni mantil zove mekintoš. Onda se Tomas Barberi krajem veka prisetio da je viđao po Škotskoj pastire čiji su ogrtači bili leti sveži, a zimi topli i da su koliko-toliko ostajali suvi po kiši. Ključ je bio u jako gustom tkanju pamučne tkanine. Barberi je razvio tehnologiju gustog tkanja i nazvao je „gabarden“ (iz Šekspirove Oluje). Osim toga, Barberi je primenio i hemijski tretman za svoj gabarden, pa je tako voda samo skliznula pre nego što se upije. Oblici hemijske impregnacije i danas se koriste za terensku odeću i borbene uniforme (Quarpal je najpoznatiji), ali – kao i u početku – moraju se iznova nanositi posle pranja ili hemijskog čišćenja; postoje sprejevi za to. Tomas Barberi nikada nije registrovao svoje ime kao „trademark„; nije ni morao. Kralj Edvard VII stalno je tražio od svog sobara „moj barberi“ i tako je i ostalo.
Druga stvar bio je kroj. Barberi je pametno smislio topli uložak od vune i kamelhara koji se može zakopčati iznutra po zimi. Pošto ništa od te vrste odeće nije zaista vodootporno, gornji deo, ramena, leđa i prsa, bio je dupliran, da kišu koliko je moguće zadrži i pusti da sklizne pre nego što se mantil natopi. Uskoro se pojavio i široki pojas od iste tkanine, pa naramenice, pa razni džepovi. One alke na pojasu nisu služile za kačenje ručnih bombi (taman posla!), već da olakšaju nošenje razne opreme, kao i naramenice. Danas sve to služi da bi mantil bio skuplji.
Ima tu, međutim, jedan važan modni ugao: naramenice ističu ramena, široki pojas „otvara u struku“, kako su govorile naše babe-krojačice. Dužina mantila ističe dužinu nogu i ceo prizor deluje zaista elegantno. Hajde da se prisetimo: Hamfri Bogart, Robert Mičam, Bert Lankaster i nebrojena legija filmskih ikona; ali i Bet Dejvis i – iznad svih – Marlena Ditrih proslavili su trenčkot ili mekintoš.
Osnovni kroj, opisan ovde, ostao je kao uzor. Firma naslednika Tomasa Barberija eksperimentisala je kasnije sa raznim varijacijama: raglan rukavi, razne boje, tanka i gusta pamučna tkanina umesto pravog gabardena itd. Nije pomoglo: raglan rukavi bili su banalni; ta tanka tkanina lako se cepala i otrcavala (moj tanki barberi morao je na veštačko štopanje posle samo dvadeset godina nošenja!). Klasični kroj ostao je zakon. Pre svega, praktičan je: okovratnik je visok, a može se i zakopčati ispod grla; rukavi imaju šnale na člancima, pa se može smanjiti prodor zime i kiše; od vetra štiti garantovano; sa zimskom postavom je topao. Trenčkot, mekintoš, barberi, rodio je i novi stil: mangupski i opušten. Pojas se ne kopča pređicom; vezuje se u labavi „baš me briga“ čvor; nosi se na svemu što imate na sebi: smoking, odelo, balska haljina; farmerke i džemper; sve može ispod njega. Taj mantil je sam po sebi stav (statement) na koji primedbi ne može biti. Važan razlog za to je i cena: računajte slobodno od 500 do 700 funti sterlinga u zlatu za original, zavisno od kroja i sastava (oni jevtiniji su mešavina pamuka i poliestera; paradoksalno, možda i udobniji od onih skupljih, ali to su Englezi). Kopija ima legion; od bezveznih loših krpa do kvalitetne robe, čak i kineske, malezijske i vijetnamske – ali dobre. Ako vam nije do „brendiranosti“, ti su mantili odlični (imam jedan, ništa mu ne fali). Nekada je slovenačka „Mura“ pravila, osim svega drugoga, i odlične trenčkote, ako se još neko toga seća. Mi jugovići smo početkom osamdesetih, kad je bilo para, te prave Burberry mantile kupovali tek tako; sviđalo nam se, šta sad (još ih nosimo). Jednom u Njujorku jedna moja drugarica koja je dobro znala i Beograd stavila je primedbu na moj barberi: „Jebote, mi ni u izlog te radnje ne smemo da pogledamo pre nego što počnemo da zarađujemo sto soma godišnje, a vi jugovići svi nosite barberije.“ „Sestro slatka“, rekao sam, „a kad počneš da zarađuješ sto soma, ne smeš da nemaš barberi i da voziš nešto drugo osim BMW-a.“ Siroma’ sam, al’ sam besan.
Taj moj tanki barberi završio je kao pomoć beskućnicima slobodnog grada Njujorka, u istoj onoj policijskoj stanici iz serije „Law & Order“ na „Fox Crimeu“; ti dobri ljudi imaju tu tradiciju.
