Muškarci, kao što smo prošli put utvrdili, nose pantalone raznih vrsta. Pantalone uglavnom hoće da spadaju – što nije lepo – pa ih treba nečim držati na mestu i visini. Muškarac hoće da se raskrupnja i da smrša; uglavnom unutar mera sopstvenih pantalona, pa zato kaiš dobro dođe kad izgubi koje kilo. Ja se, na primer, ne merim nikad na kantaru; svoju vitku liniju održavam po savetu mojih pantalona: kad postane teško, jedem manje i krećem se više; i obrnuto. Lakše mi je da menjam težinu nego pantalone, ako me razumete. Dobro odabrane pantalone podnosiće tri-četiri kile tamo-amo. Muškarci… hm, da kažemo, krupnije građe, je li, imaju veći problem, jer im težina varira izvan pantalonskih granica, kako bih vam rekao. Logično sledi da moraju da imaju više pari pantalona – za različite faze svoje krupnoće.
Eto, na primer: decembra 1995. hodamo po Barseloni moj drug iz detinjstva Goran Milić (taj isti!) i ja, kad se on, onoliki veliki, uhvati za pantalone i kaže da mu je na leđima pukao kaiš, a taman je smršao jedno sedam-osam kila i šta sad? Setim se da smo maločas prošli pored saračke radnje (sedlo u izlogu) i vratimo se tamo. Dva ljubazna Katalonca pogledaju dve polovine Goranovog kaiša i zabrinu se: mnogo dugačko. Onda se sete i nastave dva kaiša iz svoje ponude jedan na drugi, lepo ih proštepaju na onoj ozbiljnoj šivaćoj mašini za kožu i – divota. Ta nas anegdota uči da muškarac koji drži do sebe mora da ima pouzdan i pristojan kaiš na pantalonama. Čovek nikad ne zna šta ga može snaći.
Zato, dakle, kaiš mora da bude jak i pouzdan. Kožni, naravno; od one vrste koju Amerikanci zovu gun belt, dakle dvostruk (antilop iznutra, glanc spolja), proštepan uredno na osmice i sa šnalom koja se dade menjati, jer su američke šnale pretežno neukusno pretenciozne i sjajne. Širina mora biti dva inča (5 cm), jer sve uže nije pouzdano, pa vodite računa o tome kolike su gajke na pantalonama. Taj kaiš je najbolji crn, mada i prirodna boja kože ima šarma, samo što je žene uglavnom ne vole iz nekog razloga koji mi izmiče. Oni „dizajnerski“ tanki kaiševi idu mi na živce i izbegavam ih uvek, mada ponekad čovek nema izbora (kad ženka složi facu). Kaiš je – između ostalog – i poruka: simbol slobode; nešto za šta čovek može da zatakne palčeve, a da mu pantalone ne spadnu; ima tu još raznih praktičnih koristi o kojima sada nećemo (šta sve može da se zadene i obesi). Lično mislim da je kaiš na muškarcu detalj muževan. Tačka.
Ima i ona vrsta vojničkih kaiševa od tkanja u raznim bojama: crno, plavo, zeleno, kaki. Oni su zgodni jer im ne trebaju rupice; takva je šnala, lako se podešava na svaki obim stomačića. Uz farmerke idu odlično. Šnale se lako menjaju, ako vam se ne sviđaju; osim toga, peru se lako u mašini. Moj omiljeni kaiš tog tipa je sivo-plav, od jakog najlonskog tkanja, sa šnalom na kojoj je grb policije Ankone, lep dizajn inače. Nagađate da odakle mi, ali to je duža priča. Uz farmerke ide odlično, ali se moja najbolja i najlepša polovina mršti kad hoću da ga stavim na neke obične pantalone, čak i kad se boje slažu. Kaže da je to „džiberski“; dobro.
Sve je manje ljudi koji za držanje pantalona na mestu koriste tregere (naramenice, hozn-tregere; ako se još neko seća). Jedan od njih je naš dopisnik iz Egipta Miroslav Višnjić, inače gospodin od glave do pete. Pravi tregeri, čujem od ljudi koji znaju, imaju dvostruke kožne nastavke sa rupicama i koriste dugmeta ušivena u pojas od pantalona iznutra. One štipaljke koje, kao, drže tregere za pojas pantalona nepouzdane su. Elastični su, široki i podešavaju se na šnalu. Nekada su se tregeri nosili pod normalno među gospodom; štaviše obavezno; kaiš je bio za seljake. Meni su se tregeri ogadili dok sam bio klinac, jer je gospođa majka na njima insistirala. Bili su na jedno dugme; to je tada nosio još samo Mika Miš, poznat i kao Miki Maus; čak je i on to ubrzo prevazišao. Anglosaksonci i dan-danas koriste termin „i kaiš i tregeri“ (belt and braces) za ljude koji ništa ne prepuštaju slučaju, pa imaju uvek tri olovke na sebi i po pet kutija šibica i sveća u svakoj sobi. Problem sa tregerima je to što ne trpe opterećene džepove na pantalonama; što su rupice za dugmeta premale i što kožni nastavci hoće da se ofucaju, pisao je davne 1987. godine kolega Piter Livaj iz londonskog „Spektejtora“. Kaže da je jedine pristojne staromodne tregere (marke Hercule) našao negde u Francuskoj, na nekom provincijskom vašaru, i više nigde nikada. Mislim da je to šteta: tregeri imaju svoje prednosti i umeju da deluju otmeno – uz ostatak odeće. Uzgred: zašto je španski kralj Alfonso XIII nosio tregere u boji španske zastave (crveno-žuto-crveno)? Da mu ne spadnu pantalone.
