Iz dana u dan saznanja o slučaju krađe i pronalaska čuvene Sezanove slike Dečak u crvenom prsluku sve su novija, čak i protivrečna i gotovo munjevito potiru ona prethodna. Sve je počelo posle spektakularnih snimaka ulične jurnjave i hapšenja kradljivaca slika iz ciriškog muzeja, pri čemu je, bar na početku, glavna zasluga pripala našoj policiji. Neki su povodom celog događaja bili skloni da razmišljaju „romantičarski“, čudeći se da mi uopšte imamo „pametne“ lopove za komplikovane krađe po svetskim muzejima, mada se posle ispostavilo da je ciriška krađa priprosto izvedena, pa je ubrzo izgubila svoju filmsku auru. Bilo je i samoljublja, kako i mi imamo taj suvobogataški sloj kolekcionara koji je dovoljno razmažen da može da naruči i sebi priušti kakav muzejski „predmet obožavanja“. A onda je postepeno dolazilo otrežnjenje, pa su prvo domaći stručnjaci ukazali na to da umetnost ovde i nije posebno zanimljiva bogatašima te da se Sezanova slika smatra kapitalnim delom kakvo se ovde ne nalazi često. Stručnjaci su izrazili sumnju da kupca te slike ne treba tražiti među ljudima koji se zanimaju za umetnost, već u kriminalnom miljeu, tamo gde bi neko ovakvu sliku kupio kao vrstu investicije, da bi je dalje preprodavao, ili je možda hteo za sebe iz čiste obesti, hira, što je opet malo verovatno. Došlo se tako i do suve realnosti, da smo mi ipak samo siromašno društvo, i da se o nama u ovom „bogataškom biznisu“ šuška ili kao o egzekutorima ili kao o tranzitnoj zoni, preko koje se švercuje ukradenim slikama do nekih dalekih bogatih naručilaca. Ipak, na samom kraju, niko nije očekivao takav udarac: da načelnik kriminalističke policije Austrije Volfgang Gober, koji inače dugo godina vodi specijalizovani tim za otkrivanje ukradenih slika i hapšenje kradljivaca umetnina, izjavi da su srpski kriminalci najveći dileri ukradenih umetničkih dela u zapadnoj Evropi, da su vrlo uigrani, opasni i da ih je teško zaustaviti. Još kad se saznalo da je i naša policija samo „egzekutor“ cele akcije, a da su glavne konce u akciji otkrivanja lopova povlačili strani detektivi, medalja kao da je izgubila onaj prvi sjaj.
AKCIJA: Kako je za medije ocenio istoričar umetnosti Nikola Kusovac, balkanski kradljivci umetnina rade ono što evropskim kriminalcima ne pada na pamet, a to je da kradu isuviše poznata dela koja ne mogu da završe ne samo na aukcijama u EU i SAD, već nisu poželjna ni na crnom tržištu. Po njegovom mišljenju, u najboljem slučaju takve umetnine mogu da završe kod naftaša na istoku, arapskih šeika u Kuvajtu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima ili kod tajkuna u bivšim republikama Sovjetskog Saveza.
Stručnjaci ukazuju i na nedostatak informacija o broju takvih krađa, pa smatraju da se na osnovu onoga što se zna ne može tvrditi da je Srbija sedište najvećih bandi specijalizovanih za krađu umetnina. Međutim, kako smatra Jovan Despotović, istoričar umetnosti, ono što je verovatno jeste da ovde ima dovoljno „izvođača radova“ koji su spremni da se upuste u najrizičnije poduhvate za malu nadoknadu. Još pre nekoliko godina Despotović je ukazao na potrebu da se ovim pitanjem država ozbiljno pozabavi. Tada je naglasio da je neophodno da se centralizuju sve informacije o krađama u poseban registar, da se razviju i edukuju institucije koje se bave traganjem i pronalaženjem ovakvih predmeta, da se uspostavi rigorozna zakonska regulativa, naročito ona koja se odnosi na kaznene odredbe, kao i da se uspostavi saradnja svih državnih institucija. Takođe, pisao je on, mora se potražiti pomoć od drugih država koje primenjuju evropsko i svetsko zakonodavstvo u ovoj oblasti, i zaključio: „No, sa naše strane, začudo, ovo pitanje nije dovoljno potencirano.“
Možda će najnoviji slučaj sa Sezanovom slikom ipak trgnuti nadležne i možda neće poslužiti samo za predizborno ubiranje pohvala i poena. U tom najnovijem slučaju, inače, mora se primetiti da su i krađa i hapšenje veoma detaljno planirani, a samo hapšenje i neobično dugo. Prema dosadašnjim saznanjima, sliku Pola Sezana, kako se to u žargonu kaže, „tipovao“ je 2008. srpski tajkun (o kome se i dalje ne zna ništa), koji je kradljivcima čak objasnio kako funkcioniše obezbeđenje u muzeju u Cirihu u kojem je Dečak u crvenom prsluku bio izložen. Trojica maskiranih pljačkaša (četvrti je bio logistička podrška iz Beograda), početkom 2008, pola sata pred zatvaranje ušla su u muzej, jedan je pod pretnjom oružjem naterao osoblje da legne na pod, a ostali su ušli u glavnu izložbenu salu u prizemlju zgrade i skinuli, sve s ramom, četiri slike sa zida. Ciriška policija saopštila je da su tom prilikom odneta neka od najcenjenijih dela iz veoma vredne Birleove kolekcije: Sezanov Dečak u crvenom prsluku, Moneova Polja maka kod Vetuja, slika Ludovik Lepik i njegove kćerke Edgara Dega i Van Gogove Grane kestena u cvatu.
Ubrzo posle pljačke pronađene su Moneove Bulke i Van Gogova Grana kestena u gepeku napuštenog automobila, ali je potraga za Sezanovom slikom i delom čiji je autor Dega nastavljena. Ciriška policija tada je saopštila da je reč o najvećoj krađi ikada počinjenoj u Švajcarskoj, a verovatno i u Evropi, kao i da je ukupna vrednost odnetih slika 112 miliona evra. Kako su tada izveštavali strani mediji „pljačkaši su govorili nemački sa jasnim slovenskim akcentom“, a godinu dana kasnije zahvaljujući saznanjima švajcarskih agenata, u Srbiju je stigla informacija da su na listi osumnjičenih dvojica državljana Srbije, od ranije poznatih policiji po pozamašnim krivičnim dosijeima. Mediji koji su navodno došli do „insajderskih“ saznanja, kažu da je posle pljačke izbila svađa između lopova i naručioca slike, koji je na kraju odustao od kupovine. Za lopove je bilo kobno što su u podzemlje pustili informaciju da prodaju vrednu sliku i ta informacija stigla je i do Švajcaraca.
I sada se dolazi do pravog rata informacija. Svi mediji su već objavili kako je ključni čovek u otkrivanju ukradene slike Pola Sezana u Srbiji bio Ričard Dik Elis, jedan od najpoznatijih istražitelja za otkrivanje ukradenih umetnina. „Sve obavljamo u saradnji sa švajcarskom policijom i srpskim tužilaštvom“, preneli su švajcarski mediji Elisove reči. „Koristeći svoje kontakte u Srbiji, saznao sam gde su slike i pomogao Srbima da fizički dođu do njih“. I taman kad je Elis postao junak ovog slučaja, Služba za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a Srbije, u utorak veče demantovala je da je u otkrivanju Sezana uopšte učestvovao engleski detektiv Elis, kao i da je imao bilo kakve kontakte sa policijama Srbije i Švajcarske.
Tri godine kasnije od navodnog saznanja da su lopovi u Srbiji, pljačkaši su napokon uhvaćeni, čemu je prethodilo detaljno praćenje i prisluškivanje a i operativci švajcarske policije su već duže boravili u Beogradu, donoseći najsavremeniju opremu za praćenje i lociranje elektronskih uređaja. Prema insajderskim informacijama jednog medija, koji je sve to postupno i detaljno objasnio, akcija hapšenja je počela kada je navodno srpski prikriveni agent počeo da glumi zainteresovanog kupca, koji je u tri ture dao ukupno 2,8 miliona evra, a ostatak od 700.000 evra trebalo je da dâ po preuzimanju slike. Zvaničnih informacija o tome, doduše, nema, kao ni demantija, a policija i dalje traga za ljudima koji imaju veze sa već datim novcem za sliku.
Ako je istina, kradljivci su insistirali da primopredaja poslednje ture novca bude u vreme derbija, kod stadiona Zvezde. Ostalo je već legenda o automobilskoj jurnjavi i policijskim presretačima koji su presekli put lopovima, a u čijem je tapacirungu auta pronađena čuvena Sezanova slika.
NAŠI SLUČAJEVI: Otprilike u isto vreme kada su ukradene četiri slike Birleove kolekcije, početkom 2008. takođe u Švajcarskoj, u kulturnom centru „Zedam“ u Pfefikonu, ukradena su i dva ulja na platnu Pabla Pikasa, Glava konja i Čaša i bokal, u vrednosti od nekoliko miliona švajcarskih franaka. Odmah posle krađe, Švajcarci su, ukoliko i to MUP ne bude demantovao, angažovali privatnu detektivsku agenciju, koju čine mahom bivši inspektori Skotland jarda, a već pomenuti Elis, jedan od detektiva, posle više od tri godine traganja došao je do podatka da su slike u Srbiji. MUP Srbije je, kako se tada tvrdilo, pronašao slike u sefu jedne banke, a po drugoj, insajderskoj verziji u medijima, u stanu jednog poslovnog čoveka u Beogradu – čije ime nije objavljeno navodno radi dalje istrage. Međutim, ni o lopovima, ni o poslovnom čoveku, ne zna se dalje ništa.
Elis je inače rekao da je Srbija glavna baza za bande koje se bave krađom umetnina, ali se dela obično sklanjaju u Makedoniju, Crnu Goru i na Kosovo. Umetnička dela u podzemlju, kaže on, ne ispunjavaju svoju estetsku funkciju, ali se koriste kao sredstvo plaćanja prilikom kupovine oružja, droge i u trgovini ljudima. Krađe umetničkih dela iz muzeja, privatnih zbirki i porodičnih kolekcija su se širom sveta pretvorile u unosan posao, a ilegalna trgovina umetninama i arheološkim nalazima je, kako tvrdi UNESCO, druga na svetu po profitu koji se ostvaruje, odmah iza trgovine drogom. Međutim, podaci iz oblasti umetničkog kriminala kažu da se od svih tih krađa razjasni samo 20 do 30 odsto slučajeva, dok su liste neotkrivenih falsifikata ili ukradenih dela kojima se nikada nije ušlo u trag izuzetno dugačke.
Među slučajevima koji se pamte kod nas jeste i pljačka Gradskog muzeja u Novom Sadu iz 2006, kada su odnete četiri slike čija se vrednost merila milionima evra. Pljačkaši su upali u zgradu, vezali zaposlene i odneli Portret oca, pripisan Rembrantu (u čiju su autentičnost neki stručnjaci sumnjali jer se ta slika ne nalazi ni u jednom registru Rembrantovih slika), Seneku, koji je takođe po mnogima sumnjivo pripisan Rubensu, Pejzaž sa pecarošem Pjera Frančeska Mole i Glavu Hrista, delo nepoznatog holandskog ili nemačkog autora iz 16. veka.
U Srbiji je praktično nemoguće prodati ukradenu sliku, a i na zapadu Evrope kolekcionari su izgubili interesovanje za dela koja ne smeju nikom da pokažu, smatraju upućeni u trgovinu umetninama. To najbolje dokazuje krađa 15 slika Paje Jovanovića sa izložbe u Aranđelovcu. Slike su ukradene 2001. i nisu stigle dalje od okoline Aranđelovca gde su, umotane u peškir i najlon, pronađene posle tri godine. Njihova kataloška vrednost tada je bila 750.000 evra, tržišna je procenjena na 11 miliona dinara, ali kradljivci od te pljačke ništa nisu zaradili. Mermerna skulptura Portret devojčice, delo vajara Antuna Augustinčića, zaplenjena je u septembru 2008. na graničnom prelazu Batrovci prilikom iznošenja iz Srbije. Njena preliminarna vrednost iznosila je do nekoliko stotina hiljada evra.
Jedan od najpoznatijih „politizovanih“ slučajeva jeste i zabrana iznošenja iz zemlje slike Portret muškarca Amedea Modiljanija, za koju se spekulisalo da se nalazi u vlasništvu prijatelja Gorana Hadžića i na osnovu čijih tragova se navodno došlo do samog haškog begunca. Prema saznanjima, slika je nekim kanalima kupljena u Francuskoj, a njena vrednost procenjena na između 10 i 15 miliona evra. Sumnjalo se da je bilo planirano da se slika proda u inostranstvu i da se tim novcem finansira Hadžićevo dalje bekstvo. Kako su u medijima tvrdili izvori iz te istrage, kod Hadžića je pronađeno još umetničkih slika poznatih autora, čija su dela uglavnom po Beogradu prodavana kolekcionarima za po nekoliko desetina hiljada evra, i to preko posrednika.
Iz svojih dosadašnjih istraga, detektiv Elis za srpske kradljivce umetnina kaže i da su izuzetno dobro povezani sa svim kriminalnim strukturama, da rade zajedno sa Albancima i Hrvatima i da su uigrali ceo sistem – od krađe umetnina do njihove prodaje. Bave se i otkupom i švercom ukradenih slika, pa umetnine prenose iz jedne zemlje u drugu i onda ih prodaju.
Linije te trgovine objašnjava i istoričar umetnosti Nikola Kusovac, koji za medije kaže da je još od vremena raspada SSSR preko naše zemlje prolazilo krijumčareno rusko kulturno blago ka Zapadu. Kad je došlo do raspada Jugoslavije, kod zapadnih kolekcionara počelo je da završava srpsko kulturno blago opljačkano iz crkava i manastira u Hrvatskoj, a zatim i sa Kosmeta. Istovremeno, kaže on, novopečeni milijarderi krijumčare umetnine sa Zapada na Istok.
„Područje današnje Srbije, posebno Kosovo i Metohija, polako postaje jedno od najprivlačnijih za kradljivce i krijumčare umetničkih predmeta – svih epoha, od arheologije do umetnosti 20. veka, odmah posle onih zemalja koje su tradicionalno na vrhu interesovanja ovih dilera – Grčke, Italije, Turske i Rusije. Pitanje zaštite kulturnog nasleđa, ne samo nepokretnog, poput srednjovekovnih crkava i manastira koji stradaju u ratnim ili vandalskim pohodima, već i pokretnog – muzejski predmeti, arheološke iskopine, umetnička dela, etnografski predmeti, arhivska građa i dokumentacija i dr. na Kosovu i Metohiji posebno je aktuelizovano posle dolaska UNMIK-ove administracije 1999. a potom i uspostavljanjem privremenih, koje su ubrzo prerasle u trajne institucije vlasti u južnoj srpskoj pokrajini. Ovi predmeti se povremeno čak pojave i na ilegalnom tržištu u Srbiji, ali većim delom u evropskim prestonicama gde se gotovo slobodno višekratno preprodaju jer za njima naprosto nije ni raspisana poternica niti se zna njihovo pravo poreklo u trenutku prodaje.“
Jovan Despotović,
iz teksta „Krađe i prekrađe“, 2007
Među kradljivcima umetnina „najomiljeniji“ slikar je Van Gog, čija se dela nalaze na vrhu liste umetničkih dela za kojima se traga.
U odnosu na 30.000 ukradenih umetnina za kojima postoji međunarodna poternica, smatra se da se oko 170.000 umetničkih dela širom sveta vode kao nestala. Na tom spisku nalazi se i 167 radova Ogista Renoara, 166 dela Rembranta, 175 autorskih primeraka Endija Vorhola i više od 200 umetničkih radova Salvadora Dalija.
U julu 2006, pronađena je i vraćena statua kralja Entemene od Lagaša, jedno od najznačajnijih dela koje je proglašeno nestalim u velikom pustošenju i pljačkanju Iračkog nacionalnog muzeja 2003. godine.
U martu 1990, Muzej Izabele Stjuart Gardner u Bostonu, Masačusets, opljačkala su dva nepoznata muškarca. Odneli su umetnička dela čija je vrednost procenjena na 300 miliona dolara: Vermerovu sliku Koncert, Rembrantovu Dama i gospodin u crnom, Rembrantovu Oluju na Galilejskom jezeru, Rembrantov Autoportret, Flinkovu Pejzaž sa obeliskom i Maneovu Kod Tortonija.
U oktobru 1969, dva lopova su ušla u Oratorijum Svetog Lorenca u Palermu i odnela Karavađovu Malu gospojinu iz njenog rama. Eksperti procenjuju vrednost ovog dela na 20 miliona dolara.
U oktobru 1995, tri miliona dolara vredna Stradivarijusova violina ukradena je u njujorškom stanu poznate violinistkinje Erike Morini. Violinu je 1727. napravio Stradivari, i bila je poznata pod nazivom Davidov-Morini Stradivarijus.
U decembru 2002, dva lopova su se uz pomoć merdevina popela na krov Muzeja Vinsenta van Goga u Amsterdamu, i odatle provalili unutra. Za samo nekoliko minuta ukrali su dve slike: Pogled na more iz Ševeningena i Vernici napuštaju crkvu u Nuenenu, procenjene na 30 miliona dolara. Povodom toga, u decembru 2003, osuđena su dvojica osumnjičenih ali slike nisu nađene.
