Nedogođena govoranca

Kolika je istorijska odgovornost mog nadam se još uvek dobrog znanca Tijanića koji neodustajno beše ponavljao kako nema u XX i XXI veku političara talentovanijeg od Tomislava Nikolića? Toma pa Toma, kao početak „Hajduk Stanka“: „Nema veće ravnice u Srbiji od Mačve.“ Tačka.

Jesu li i te reči osokolile ionako uzoholjeni um kragujevačkog komunalca istakavšeg se u ulozi Šešeljevog doglavnika? Jer, hvaljenik se usredotočio na mesto šefa države i, gle, popeo se na krov srpskog sveta!

Šta bi bilo da je nakon priznanja CESID-a, RIK-a i DS-a g. Nikolić kazao: „Braćo Srbi i ostali građani Srbije, hvala vam na poverenju koje ste mi ukazali, dužnosti se, jasno vam je, ne mogu prihvatiti, cilj mi je bio da Borisu Tadiću ukažem na bespuća i greške samodržavlja, eto, i ta je reč odnedavno u mom vokabularu, kao i ono handred percent koje sam bez veze i bez potrebe ubacio u govor o Đulijaniju, hvala biračima, hvala Tijaniću što me je prehvalio, ali ja sam kao frulaš koji bi nakon osvojenog drugog mesta u Prislonici dospeo na čelo Filharmonije, ili Opere, ako ste prethodnog dirigenta hteli da kaznite ja vas razumem, meni je on možda bio još odvratniji nego vama, ali ja ne mogu da dirigujem tako velikim ansamblom, pa ja note, ljudi, sričem, i to samo ono što je napisano za frulu, što gotovo da znam i napamet, ne mogu da čitam vertikalno toliko znakova, ne mogu ni pauze ljudski da odbrojim, a kamoli da dajem tolike ajnzace, da pazim na tempo, soliste, dinamiku…“

Ali ne bi ništa od toga.

Ova je govoranca još jedna elegija o nemogućoj uspomeni.

&

Toliko sam se odrodio od politike, a možda i od novinarske struke, da i ne znam kako se na inauguraciju šefa države dospeva: konkuriše se pa iz Skupštine stigne verdikt, ili redakcija moli Protokol da svečanom trenutku prisustvuju ti i ti njezini članovi? Ili možda sam Predsednik naloži svom ađutantu, atašeu za štampu: „Molim te, gledaj da mi na ustoličenju obavezno bude Živkov, zaslužio je to, a i ja sam zaslužio da mi dođe sve sama elita, uostalom, mi smo i generacija, zar ne, samo sam se ja kasnije školovao uz rad!“

Uglavnom se ništa od toga nije desilo, niti sam se sam preporučio, niti me je neko preporučio, niti me je slavljenik zvao, nisam svetkovinu po služb. dužnosti pogledao ni na televiziji, čitam danas kako je predstavnicima sedme sile kojih beše tuštma i tma neko stvorenje iz protokola, prostodušno kako ga je Bog stvorio, kazalo pravo iz svog udvoričkog srca: „Novinari da se odmah sklone, da uđu gospoda!“

&

Okrenem ti se ja fino još jedared muzici, naručim da mi se napravi sajt, objasniše mi moji dobročinitelji da je to i sajt i blog te ga pustiše u probni rad, kao onaj motor kad u fabrici radi hiljadu sati, ali ja portal’chiku ubrzo udarih zvaničnu tablu UNDER CONSTUCTION, kako će i ostati doklen ne upitam moje poslodavce bi li ka toj mojoj fabričici objavili kakav skroman pa ipak uočljiv putokaz. Evo šta sad stoji na internetu ako bi kogod ukucao ljubomirzivkov.com:

More, da prepravim ja i usavršim svoj blog sada, dok na njemu nema žive duše, jer kad se jednom raščuje i proslavi to će teže ići baš zbog njegove veličanstvene posećenosti: biće na njemu dosta muzike koju predano stvaram u vlastitoj premda neregistr. radioni, biće dnevničkih i takoreći ispovednih ispada kao god i tekstova koje pišem po služb. dužnosti; izložiću fotografije putem kojih će stanovništvo imati prilike da prati i moj vizuelni ako se tako može reći razvoj, razvojni moj put!

&

A bio sam u iskušenju da oko svega što sviram i pevam stvorim misteriju, da svoje celokupno muzičko tvorchestvo pripišem nekoj izmišljenoj braći, njih četvorica, recimo, blizanci plus dvojica koji su braća samo po majci, na tajnome mestu slažu glasove i sviraju na raznim žičanim instrumentima koje su sami napravili; jedan brat ima zečju usnu i neće da se podvrgne operaciji, iako je zečja usna mačiji kašalj za savremenu medicinu, o drugome kruži legenda da ima rošavo lice (kak v tanke gorel), uglavnom ne žele ni jedan ni drugi da se pojavljuju na televiziji niti na koncertima (nastupili su u jednom berlinskom klubu gde su svim posetiocima na ulazu stavljani povezi preko očiju, izbacivačima su predavani fotoaparati, mobilni telefoni i kamere); blizanci pak slove za izuzetno lepe ljude: jednoj doktorki koja je iz Konstanca doputovala u Berlin zbog njihovog nastupa povez se razlabavio i ugledala ih je zaljubivši se tog trena u obojicu); jedan je blizanac u sukobu sa zakonom, samim tim opasnost hapšenja nadvija se i nad drugim, jer – identični su.

E, ta mi braća barem jednom nedeljno u poštansko sanduče ubace CD sa novom skicom ili pesmom koju su snimili, zašto baš meni, navodno su čuli moj snimak iz kampa balkanske muzike (gde me na harmonici prati Raif Hiseni) te da je ta audio–traka za njih bila prekretnica i ohrabrenje da i oni u okv. sv. mogućnosti nešto snime.

Na posebnom CD–u imam njihovo usmeno ovlašćenje (u wav formatu), više zapravo amanet da koristeći neprolaznu novinarsku slavu približim njihovu muziku srcima miliona.

&

Od te mistifikacije sam odustao (greška!) i odlučio da stanem sam na branik svega što sam učinio, počinio: na više kanala snimam sve sam, jer nemam bend, već sam neko vreme obezbenđen, muzički sam Robinson: plima mi donosi dobre i korisne stvari koje su preživele brodolom, neke pak sam dovlačim sa olupine kad je oseka, ponešto svojeručno pravim, jer ostrvo na kojem sam se obreo, gle, nije ni surovo ni negostoljubivo, naprotiv!

Puštanje sajta u sveč. pogon obaviće se na Vidovdan, premda po gregorijanskom kalendaru, 14. juna: blog kao i život ne može da čeka!