Ne sećam se da li sam ikada oprostio svojoj dragoj nastavnici srpskohrvatskog jezika Draginji Anđelković jedno „pet minus“ iz sastava na slobodnu temu. Zapravo, nisam joj oprostio ono minus. Meni, najboljem piscu sastava iz srpskohrvatskog ne samo u odeljenju nego, verovao sam skromno, u čitavoj ćuprijskoj osnovnoj školi „Đura Jakšić“, meni koji samo iz srpskohrvatskog nisam imao problema (gramatiku, doduše, ne znam ni danas), meni, dakle, od koga su svi u odeljenju prepisivali sastave o lektiri, upravo je meni nastavnica dala to ponižavajuće minus. Bio sam smrtno uvređen i iznenađen. A tako sam fantastično, sa takvom sladostrašću i osećajem za detalj, pod neskrivenim uticajem svetski poznatog pisca Vilijama Marka, opisao kako se na čelu Ajdaho Kida, opakog revolveraša i ubice, otvarala, kao crveni cvet, rupica od metka koji je, samo delić sekunde pre toga, doleteo iz kolta Doka Holideja, te je Ajdaho bio mrtav i pre nego što su njegovi ostaci dotakli daščani pod saluna, dok su žućkasti ostaci prosutog mozga lagano klizili sa zidova krčme. Onda se tuberkulozni Dok, pošto je pobio gamad, opasno zakašljao i počeo da pljuje krv, a dva su se poniklovana „linkolna“ sa belim drškama od slonovače, u njegovim finim kockarsko-zubarskim šakama, još uvek pušila. Sećam se da je moja nastavnica, obrazlažući taj ponižavajuće minus, izrazila sumnju u relevantnost teme koju sam odabrao, kao i izvesnu rezervu prema naturalističkim opisima moždane mase koja klizi po prljavim zidovima saluna (kod Branka Ćopića, kojeg je bezrezervno obožavala, takvih scena, naime, nije bilo). Sećam se da je u njenom tonu bilo i nečeg izvinjavajućeg, ali smračene svesti nisam želeo da čujem nikakva objašnjenja. Ove sam se epizode setio prošlog četvrtka dok sam, na četrdesetak stepeni u sauni gradskog autobusa, sa najvećim zadovoljstvom čitao tekst Momira Turudića o Doku Holideju. Setio sam se i da sam, jednog popodneva, svladan uzbuđenjem usred čitanja nove epizode „Vajata Erpa“ (i Doka Holideja), uleteo u roditeljsku sobu i probudio oca (što je, prećutno, bilo zabranjeno) i onako bunovnog pitao da li je pravo ime Doka Holideja u stvari Džon Henri Holidej. Ako me sećanje ne vara, postavio mi je, prilično pretećim glasom, retoričko pitanje da li sam normalan, a onda se sećanje prekida i na tu epizodu nadovezuje se beskrajno očevo variranje te epizode u raznim društveno-familijarnim prilikama, sa akcentom na mojoj nenormalnosti. Sećam se i da sam prepisao desetine stranica tog, kako Turudić reče, „pisanog stripa“ „Vajat Erp“ Marka Vilijamsa, ali nekako baš one na kojima se pojavljuje Dok. Doka smo, definitivno, više voleli od maršala Vajata Erpa, kao što smo Paju Patka više voleli od Mikija Mausa. Paja, prznica i večiti gubitnik, buntovnik i šeprtlja, bio je mnogo više po našoj meri od savršenog, isuviše strejt i dosadnog Mikija Mausa, kao što je i Vajat, u svojoj nepokolebljivoj pravdoljubivosti, bio negde potpuno savršen i zato manje voljen od tuberkuloznog, amoralnog, hladnokrvnog kockara i ubice Doka Holideja. Jedino što je Dok ubijao na pravoj strani, pa se nismo bunili.
Pominje, dakle, Turudić dva Holidejeva slavna i teška „linkolna“ sa drškama od slonove kosti, ali propušta da doda apsolutno ključni detalj, naime, da su ti koltovi bili poniklovani. Detalj je, barem u mom imaginarijumu, važan (premda ne bih tačno znao i zbog čega). Bat Masterson, recimo, nekadašnji pomoćnik Vajata Erpa u Dodž Sitiju, a sada šerif u tom gradu, imao je koltove sa crvenim drškama. (Kad god bi se Erp i Holidej našli u bezizlaznom škripcu, pojavljivao bi se Bat Masterson. Priznajem da su mi ta iznenadna i ničim izazvana ukazivanja gromadnog Bata bila vrhunac vrhunaca, čista katarza, unapred uračunato zadovoljstvo kojem je prethodila slatka jeza opasne situacije, praćena svešću da se maršalu i Doku, ipak, ne može dogoditi ništa jer će se, kad zatreba, pojaviti Bat Masterson, kao ona sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.) Samom Erpu je, pak, o levo bedro bio okačen „kolt bantlajn specijal“ kalibra 45, sa produženom cevi, kojim je maršal, kad zatreba, umeo da upuca negativca sa bezbedne udaljenosti.
Jahali su Vajat i Dok, jedan kraj drugog, prašnjavim bespućima Divljeg zapada gotovo ne progovarajući (kako već to ide kod tvrdih momaka), ali bi u gradove ulazili u svojim savršeno čistim crnim, elegantnim odelima. Kako su to postizali, nikada se nisam bio zapitao. Dok bi se, onda, okupao i, kako je pisac umeo da kaže, potpuno svež odmah odlazio da igra poker.
Bila je tu i Laura Higins, crvenokosa lepotica-kockarka otrovno zelenih očiju, zauvek tragično i neskriveno zaljubljena u Doka, kao što je i on, jednako zauvek, jednako neutešno i jednako tragično, bio zaljubljen u nju, jedino što nikada to nije eksplicitno bio rekao, čak ni pokazao, ali mi smo znali da on, u herojskom gestu samožrtvovanja, hoteći da je liši bola, beži od nje kao čovek osuđen na smrt od tuberkuloze. Uzbudljivi su bili ti njihovi nenajavljeni susreti po zabitima Divljeg zapada, slučajnost koja je poništavala slučajnost, vazda praćena nadom da će nesalomivi Dok, ipak, svemu uprkos, da podlegne dražima prelepe zelenooke kockarke. To se, međutim, ako dobro pamtim, nikad nije dogodilo.
Mislim da Dok nikada nije umro u tim romanima koje sam očekivao sa jednakom strašću kao i „Politikin zabavnik“, „Komandanta Marka“ ili, nešto kasnije, „Stripoteku“ (začudo su mi roditelji lakše davali novac za „Vajata Erpa“ nego za stripove, valjda zato što nije bilo slika koje kvare omladinu) iako sam se ozbiljno bio zabrinuo da li će Dok imati snage da pomogne braći Erp (Vajatu, Morganu i Virdžilu) u tombstonskom okršaju kod Ok korala, jer prethodnog dana se, pošto je utamanio nekoliko negativaca, iscrpljen napadom tuberkuloze, bio srušio licem u prašinu i više mu niko nije davao nikakve šanse. Kao što je poznato Dok se, „avetinjski bled“, pojavio na vreme kod OK korala, gde su on i braća Erp sredili (delimično) Klantonove i njihovo pojačanje Džonija Ringa.
I da, priznajem, kada se Dok kao sveća bio srušio u prašinu, oči su mi se napunile suzama.