Lustracija ili lov na veštice

Za „Vreme“ iz Skoplja

Makedonska Komisija za verifikaciju činjenica je pre dve nedelje na svojoj veb-stranici http://www.kvf.org.mk/mk/resenija.html. u dva navrata objavila imena 23 lica za koje tvrdi da su u prošlosti bili saradnici tajnih službi, te da time ispunjavaju zakonski uslov kojim im se uskraćuje vršenje javnih funkcija. Objavila je i dosijee prve jedanaestorice sa spiska. Među objavljenim imenima su i poznate ličnosti iz javnog i političkog života: Slobodan Ugruinovski, član Saveta grada Skoplja i lider partije Titove leve snage, profesori FDU režiser Vladimir Milčin i glumac Dančo Čevreski, bivši poslanik Sejfedin Haruni i novinar Hisen Šaciri, bivši sudija Vrhovnog suda Vangel Gagačev i predsednik tog suda Trendafil Ivanovski, bivši sekretar skopskog SUP-a Stojan Čaminski…

Time je počeo da se sprovodi u delo kontroverzni Zakon o lustraciji oko koga se godinama lome koplja, a koji predviđa objavljivanje imena i podataka lustriranih na internetu u roku od tri dana posle odluke Komisije, a nova imena navodno lustriranih najavljuju se iz dana u dan. Iako je Ustavni sud Makedonije ukinuo pojedine odredbe prve verzije zakona, a Upravni sud ukinuo ranija rešenja Komisije, vladajuća većina u parlamentu je ipak samo prepakovala osporavani zakon i ponovo ga progurala kroz skupštinu, što je izazvalo žestoke reakcije brojnih eksperata i velikog dela javnosti. Pošto novi Zakon o lustraciji ponovo propisuje odredbe kojima se ne poštuju odluke Ustavnog suda iz aprila 2010. i aprila 2012, pojedini članovi same Komisije su bili protiv nadglasavanja u donošenju zaključaka i pri potvrđivanju rešenja o saradnji sa tajnim službama, a posebno protiv javnog objavljivanja podataka. Njihov argument je bio da se time krše pravo na privatnost i pretpostavka nevinosti, jer odluka Komisije nije konačna i slučajevi nemaju sudski epilog.

KLIN I PLOČA: Predsednik Komisije Tome Adžiev, kome je mandat odavno istekao (ali je već mesecima na toj funkciji da bi, kako tvrdi opozicija, decenijama zadocneli proces konačno otpočeo baš pred izbore), u svojim poslednjim javnim nastupima tvrdio je da u ovakvim slučajevima nema pretpostavke nevinosti i da ga novi zakon obavezuje na javno objavljivanje imena i dosijea saradnika tajnih službi. Za razliku od njega, član Komisije Čedomir Damjanovski kaže: „Ja sam apsolutno protiv objavljivanja imena ili dosijea, jer zakon nalaže pretpostavku nevinosti. Predsednik Komisije Adžiev kaže da samo ubice imaju pravo na prezumpciju, to je njegovo mišljenje i ne bih ga komentarisao, ali se mora sačuvati princip dvostepenosti.“

I sam inicijator zakona, nekadašnji jugoslovenski ambasador u Iraku, dugogodišnji predsednik Sobranja i jedan od najiskusnijih makedonskih političara, liberal Stojan Andov je početkom leta tvrdio da novo zakonsko rešenje nema dodirnih tačaka sa njegovom idejom, koju su podržala 93 poslanika i oko koje je postojao konsenzus, što je bilo i najvažnije pri donošenju zakona koji pokriva ovako osetljivu sferu. Andov je reagovao zato što se sada sve svodi na nadglasavanje u parlamentu i što je zakon praktično postao alatka u rukama vlasti za vršenje pritiska na političke neistomišljenike. Ali, i pored svih optužbi za neargumentovanu kompromitaciju i za nepostojanje mogućnosti da se dokazuje nevinost, argumente za odluke Komisije njen predsednik Adžiev nalazi i u interesu javnosti, s obrazloženjem da je za samo prvih nekoliko dana veb-stranicu posetilo preko 50.000 građana.

RIALITI ŠOU: Medijska halabuka je velika. Tako je na programu javnog servisa MTV danima išao propagandni kajron u kome se gledaoci obaveštavaju da mogu da posete internet stranicu Komisije i da se „svojim očima“ uvere u špijunsku aktivnost lustriranih, pa da „sopstvenim razumom odluče“ o njihovoj krivici i o tome kako je Komisija donosila odluke. Vladajući VMRO-DPMNE tvrdi da neće komentarisati proces lustracije i poručuje da je opozicioni SDSM „partija koja ne želi da se dozna istina“, i koja do danas štiti „poremećeni sistem vrednosti čije su osnovne karakteristike špijuniranje, laži i podmuklost“. Optužujući vlast da od lustracije pravi svoj rialiti šou i „politički cirkus“ i da se vladajuća većina u Komisiji ponaša kao inkvizicija, opozicija poručuje da je pogrešna procena vlasti „da se političko-partijskom lustracijom mogu pokriti svi neuspesi i ogromne štete od katastrofalne i pogubne politike koju vodi vlada“.

O tome na koji način radi Komisija u kojoj se oštro suprotstavljaju članovi iz redova vlasti i opozicije, možda najbolje svedoči primer jednog od lustriranih, koji je optužen da je u nezavisnoj Makedoniji makedonskim službama iznosio podatke o radu diplomatsko-konzularnih predstavništava Rumunije i Grčke i koji je „prezentirao svoja saznanja bezbednosnog karaktera o suprotstavljanju grčke službe i srpskih obaveštajnih službi u Makedoniji“. Kakav će udarac ovakvi ili slični nebulozni primeri naneti bezbednosnom sistemu države, ili ionako rovitim i etnički podeljenim makedonskim službama i posebno njihovim saradničkim mrežama (koje su za vreme i posle 2001. na terenu faktički pokidane), može samo da se pretpostavi.

PREDSTAVA ZA GLADNE: Nisu retki ni komentari da je i aktuelna jurišnička lustracija, koja se polako transformiše u medijsku hajku i ulični obračun sa neistomišljenicima, samo još jedan pokušaj stvaranja mnogo buke ni oko čega i plasiranja nove vešto smišljene igre, dok građani imaju sve manje hleba. Dok poznati biznismen Risto Gušterov u medijima izjavljuje da u svom četrdesetogodišnjem radnom veku nije video toliki stepen nelikvidnosti i izražava bojazan da će to dovesti do masovnog bankrota privrednih subjekata i banaka u Makedoniji, provladini mediji u svetskoj krizi nalaze opravdanja za poskupljenje struje, centralnog grejanja, benzina, hrane i senzacionalističkim izveštajima o lustraciji skreću pažnju javnosti.

I deo stručne javnosti ocenio je da je u zakonu prepoznatljiva tendencija političke eliminacije protivnika, da se umesto reformi sudstva ka višem stepenu nezavisnosti, odluke o sudbinama pojedinaca ali i celih porodica, bez usvojenih standarda u radu, prepuštaju partijski usmeravanim članovima Komisije, koji presuđuju bez mogućnosti da se optuženi brane. Tako se i desilo da u hajkačkoj atmosferi spisak lustriranih osvane na jednom internet portalu, pre nego što ga je Komisija zvanično objavila, za šta niko nije odgovarao.

Ostaje otvoreno i pitanje skorog obračuna sa oligarsima i tranzicionim bogatašima iz devedesetih, koji su, takođe, predviđeni za komisijsku kontrolu, jer deo nove političke elite iz redova VMRO-DPMNE i DUI, koji je zbog svog opozicionog statusa bio sprečen da učestvuje u privatizacionoj „akumulaciji kapitala“ u prvoj dekadi suverenosti Makedonije, nikad nije ni krio svoja zalaganja za preraspodelu ekonomske moći i stvaranje nove ekonomske elite iz svojih redova. S druge strane, pre objavljivanja imena nekadašnjih diplomata i aktuelnih članova Makedonske akademije nauka i umetnosti, čija se dosijea navodno pretresaju u Komisiji, provladini mediji već mesecima podgrevaju atmosferu.

SLUČAJ MILČIN: U konkretnim slučajevima jurnjave za „špijunima u komunizmu“, najčešći komentari protivnika selektivne lustracije su povezani s imenom profesora Vladimira Milčina, izvršnog direktora Sorosove Fondacije – Otvoreno društvo Makedonija, koji je u prošlosti bio blizak SDSM-u Branka Crvenkovskog, ali je imao i veliku ulogu u razvoju građanskog sektora. SDSM je već najavio da će do 15. avgusta povući svoje članove iz Komisije za lustraciju, jer ocenjuje da Komisija „služi za političku egzekuciju neistomišljenika, što je posebno karakteristično u slučaju Milčina“. Iako je dokazivao da je bio žrtva, a ne saradnik službi, Milčin je bio i ostao top-tema pojedinih provladinih medija.

„Desetog novembra 2000. zatražio sam uvid u lični dosije i dobio odgovor MUP-a, gde jasno stoji da Vladimir Milčin nije imao dosije saradnika, već dosije ‘iz političkih i ideoloških razloga’, što će reći – dosije žrtve. Tu činjenicu, potvrđenu potpisom i overenu pečatom, Komisija (koja navodno verifikuje činjenice) nije verifikovala kada je glasala u leto 2011. Ne znam da li je obnevidela zato što je tako htela ili je to morala da učini, ili im je ovaj dokument bio prećutan ili sakriven. I zato ga objavljujem da im se ne desi da ponove krivično delo klevete“, napisao je Milčin u jednoj od svojih kolumni. Pojedini eksperti su u javnim nastupima preporučili Milčinu da pravdu traži na međunarodnim sudovima, pošto je očigledno da se u njegovom slučaju radi o političkom obračunu, ali je on zasad poslušao samo savete da podnese krivične prijave protiv predsednika Komisije (vidi okvir).

Za razliku od jednog među lustriranima, nekadašnjeg ambasadora Mahija Nesimija, koji je dve godine pre objavljivanja njegovog imena u jednoj kolumni napisao da je makedonska verzija lustracije „političko ludilo, neviđeno u svetu“, Milčin je pored javnih nastupa u kojima je poručivao skupštinskoj većini da pokuša da promeni Ustav, pa da onda sprovede svoju očiglednu volju za obračun sa političkim protivnicima, pre dva meseca poslao i otvoreno pismo predsedniku Đorgeu Ivanovu u kojem je tražio od njega da ne potpisuje sporni zakon i da se kao „dugogodišnji profesor Pravnog fakulteta založi za očuvanje ustavno-pravnog poretka Makedonije, koji se usvojenim Zakonom o lustraciji ruši“. Uz Milčina su i drugi intelektualci, bliski opoziciji, poput profesora Ljubomira Frčkoskog, predsedničkog kandidata SDSM-a, i bivšeg ministra Đunera Ismaila, koji su prošlog meseca podneli krivičnu prijavu protiv poslanika koji su izglasali Zakon, jer su time „svesno odbili da sprovedu odluku Ustavnog suda“.

ULOGA BEOGRADA: Pored neposredne opasnosti da se pretvori u lov na veštice, o daljem toku lustracionog procesa u Makedoniji odlučivaće i kvalitet međudržavnih odnosa između Srbije i Makedonije. Otvaranje beogradskih arhiva nekadašnje Udbe i KOS-a, posebno za nekadašnju Treću armijsku oblast JNA, svakako bi pomoglo makedonskim vlastima. Ali, uvek postoji mogućnost selektivnog serviranja podataka iz Beograda o „kompromitovanim“ ličnostima iz makedonskog političkog života u vreme SFRJ. Takvih slučajeva sa dosijeima koja su „padala s neba“ (a imala su prave ili falsifikovane oznake tajnosti nekadašnjih jugoslovenskih službi), već je bilo u Makedoniji. Bilo ih je, pre svega, u političkim obračunima u albanskom političkom bloku, gde je sama optužnica za saradnju sa nekadašnjim jugoslovenskim vlastima jednaka momentalnoj diskvalifikaciji iz političkog života. Nekadašnji pripadnici jugoslovenskih tajnih službi koji su i dalje prisutni u mnogim sferama života u obe države, i ubuduće bi i te kako mogli da nađu svoju novu upotrebnu vrednost.

Poseban problem je to što je pitanje mehanizama koji su na raspolaganju makedonskim vlastima da spreče eventualne „nameštaljke“ iz Srbije sopstvenim građanima zasada samo u domenu planova. U kakvu karikaturu to može da se izrodi, pokazuje i primer da je jedan od makedonskih novinara, blizak aktuelnoj vlasti, kada je prozvan za saradnju sa jugoslovenskim službama devedesetih, dobio pismenu potvrdu aktuelnog makedonskog Ministarstva unutrašnjih poslova – da prema njihovim saznanjima – nikad nije bio strani špijun.

Milčin tuži predsednika Komisije

Režiser Vladimir Milčin je na konferenciji za medije 13. avgusta optužio predsednika Komisije Tometa Adžieva da „bespravno i beskrupulozno sprovodi zahteve vlasti“ čiji je cilj da iskompromituje i ućutka sve one koji se ne slažu s njom. Potencirajući da je pravi cilj njegova kompromitacija, Milčin je predsednika Adžieva nazvao „tumorom“, „ružnim licem režima“ i „revnosnim slugom“, što, po njemu, „ne sme da ostane nekažnjeno“. Zato je najavio postupak pred Upravnim sudom i krivičnu prijavu protiv Adžieva, tvrdeći da objavljeni dokumenti ne dokazuju da je bio saradnik službi. Adžiev je pak u svoju odbranu tvrdio da ima samo jedan glas, a da se odluke Komisije donose većinom glasova.

Uz okvir »Apeli za ujedinjenje…« foto: georgi licovski