ispravka iz broja 1133
Greškom autora napisano je da dolazak nobelovca Pola Krugmana u Beograd organizuje firma Intereksport. Reč je o firmi Interkomerc. Izvinjavamo se čitaocima i organizatorima.
Prilika za pitanja: Krugman u Beogradu
Vlada Srbije donela je u iznudici u ponedeljak mere ekonomske politike koje će da održe „na ledu“ srpski ekonomski leš. (Vidi tekst „Seci uši, krpi…“ na strani 20. ovog broja „Vremena“) To su mere iz već sto puta viđenog arsenala koje će se možda dopasti birokratiji MMF-a, ali teško da će unaprediti Srbiju.
Ovde se postavlja pitanje može li Srbija u vanrednim okolnostima da preduzme neke vanredne mere koje će iskočiti iz standarda, iz očekivane šeme budžetskih restrikcija i manje-više manipulativnih olakšica za „ugrožene socijalne slojeve“ u šta smo se, sudeći po proseku zarada, svi pretvorili.
Ovaj put komentar ustupam julskom manifestu koji su objavili Pol Krugman, nobelovac i najcitiraniji ekonomski analitičar globalne ekonomske krize, i njegov kolega s Londonske ekonomske škole Ričard Lejerd. Taj manifest je odjeknuo u svetu, ali je ovde prošao nekako nezapaženo, kao, uostalom, i mnoge druge globalne stvari, ideje i praksa.
Poseban akcenat stavio bih na činjenicu da će Krugman početkom oktobra boraviti u Beogradu (u organizaciji Intereksporta) pa bi to bila dobra prilika da se naši raspitaju mogu li da urade nešto više osim standardnih mera iz standardnog arsenala ekonomija sa slabom perspektivom, osim da narod ne umre od gladi.
Krugman i Lejerd uputili su svim političarima molbu da razmotre politiku koju vode tvrdeći da sadašnji kurs oštre budžetske štednje ograničava rast proizvodnje, doprinosi nezaposlenosti i velikim patnjama stanovništva njihovih zemalja.
Evo tog manifesta:
Više od četiri godine od izbijanja finansijske krize najveće svetske ekonomije i dalje su u dubokoj depresiji i scene koje viđamo sve više liče na 1930. godinu. Razlog za to je jednostavan: oslanjamo se na ideje koje su upravljale politikama koje su sprovođene tridesetih godina prošlog veka. Ove ideje koje su odavno opovrgnute, podrazumevaju duboke greške u rasuđivanju o prirodi krize i odgovarajućim odgovorima na nju.
Konsenzus javnosti: Seci, reži…
Te greške duboko su ukorenjene u svesti javnosti i na njima se temelji konsenzus javnosti da treba sprovesti široke mere štednje, pre svega u sferi fiskalne politike u mnogim zemljama. Zato je sazrelo vreme za Manifest u kojem vodeći ekonomisti žele javnosti da ponude analizu naših dubokih problema zasnovanu na aktuelnim podacima.
Uzroci: Mnogi političari tvrde da je uzrok ove krize neodgovorno javno zaduživanje. Uz vrlo malo izuzetaka – kakav je Grčka – to je laž. Istina je da su uzroci krize stvoreni zahvaljujući enormnim pozajmicama i zaduživanju privatnog sektora, uključujući tu i već prezadužene banke. Kolaps tog balona u sektoru nekretnina je doveo do obaranja privredne aktivnosti, a time i do pada poreskih prihoda. Otuda su ogromni državni deficiti koje danas vidimo posledica krize, a ne njen uzrok.
Priroda krize: Kada je mehur na tržištu nekretnina na obe strane Atlantika pukao, mnogi delovi privatnog sektora smanjili su potrošnju u pokušaju da otplate nastale dugove. To je bio racionalan odgovor pojedinaca, ali – baš kao i sličan odgovor dužnika u 1930. – on se pokazao kao porazan za širu zajednicu, jer je potrošnja jednog čoveka prihod drugog. Rezultat kresanja potrošnje bio je ekonomska depresija koja je pogoršala stanje javnog duga.
Pravi odgovor: U vreme kada je privatni sektor masovno zabavljen smanjenjem sopstvenih troškova, državne politike trebalo bi da deluju kao stabilizujuća snaga, i da pokušaju da održe potrošnju. Ako ne više od toga, onda one bar ne bi trebalo da pokušavaju da stvari pogoršaju time što će smanjivati državnu potrošnju i povećavati poreske stope običnim ljudima. Nažalost, to je upravo ono što mnoge vlade upravo sada rade.
Velika greška: Posle prvih dobrih reakcija na akutnu fazu krize, konvencionalno shvatanje ekonomskih politika navelo je političare da krenu u pogrešnom smeru – da se fokusiraju na državne deficite, koji su uglavnom posledica krize i izazvani su padom prihoda, tvrdeći da bi javni sektor trebalo da pokuša da smanji svoje dugove uporedo sa privatnim sektorom. Kao rezultat toga, umesto da igra stabilizujuću ulogu, fiskalna politika je dodatno ojačala pritisak na privatni sektor da smanji potrošnju.
Da je udar globalne krize bio manji, monetarna politika mogla je sama da podigne privrednu aktivnost. Ali, uz kamatne stope blizu nule, monetarna politika – iako treba da učini sve što može (da povrati privrednu aktivnost), nije mogla da ceo posao obavi sama. Trebalo je, naravno, da postoji srednjoročni plan za smanjenje državnog deficita. Ali ako je takav plan preoštar velike su šanse da taj plan sam sebe opstruiše i ugrozi privredni oporavak. Ključni prioritet sada je smanjiti nezaposlenost, pre nego što ona postane endemska, i time oporavak i smanjivanje deficita učini još težim poduhvatom.
Kako oni koji podržavaju sadašnje mere ekonomske politike odgovaraju na argumente koje smo upravo izložili? Oni koriste dva sasvim različita argumente u prilog svojoj tezi.
Ćutanje i patnja: Budžeti i pad proizvodnje
Argument poverenja: Njihov prvi argument je da će (veliki) državni deficiti uticati na povećanje kamatnih stopa i da će time usporiti oporavak. Zato će, tvrde oni, stroge mere štednje povećati poverenje učesnika na tržištu, a time podstaknuti oporavak.
U realnom životu nema dokaza koji podupiru njihovu tvrdnju. Prvo, uprkos iznimno visokim deficitima, kamatne stope su danas na veoma niskim nivoima u svim većim zemljama u kojima postoji normalno funkcionisanje centralne banke. To važi čak i za Japan, gde državni dug sada prelazi 200 odsto godišnjeg BDP-a, a poslednje smanjenje rejtinga državnih obveznica od strane rejting agencija nije imalo nikakav uticaj na japanske kamatne stope. Kamatne stope su visoke samo u nekim evropskim zemljama jer ECB nije dopušteno da deluje kao zajmodavac u poslednjoj instanci. U drugim zemljama centralna banka može, ako je potrebno, da finansira državni deficit, bez uticaja na tržište obveznica.
Štaviše, iskustvo iz prošlosti ne nudi nam nijedan primer gde su rezovi u budžetu obezbedili povećanje privredne aktivnosti. U studiji koja je obuhvatila 173 slučaja budžetskih rezova u pojedinim zemljama, MMF je utvrdio da su takvi potezi konzistentno dovodili do privredne kontrakcije. U nekoliko slučajeva gde je fiskalnu konsolidaciju sledio privredni rast, glavni pokretač rasta bila je depresijacija domaće valute u uslovima snažnog svetskog tržišta, što sada nije slučaj. Pouka studije MMF-a je jasna – budžetski rezovi mogu da uspore privredni oporavak. I to je ono što se sada događa – zemlje sa najvećim rezovima u budžetu doživele su najveći pad proizvodnje.
Istina je, dakle, što vidimo i iz ovih podataka, da rezovi budžeta ne doprinose poverenju aktera na tržištu. Kompanije će investirati samo kada procenjuju da za svoj proizvod ili uslugu mogu da nađu dovoljno kupaca sa dovoljno prihoda za trošenje. Štednja obeshrabruje ulaganja.
Postoje snažni dokazi protiv „argumenta poverenja“, a svi navodni argumenti u korist ove teze iščezavaju kada se bolje prouče.
Strukturni argument: Drugi argument protiv kreiranja veće tražnje je da proizvodnju koče neravnoteže na strani ponude – dakle da postoji strukturna neravnoteža. Ako bi ova teorija bila tačna, bar neki delovi naših privreda bili bi u ekspanziji, a sa njima bi rasla i potražnja za specifičnim kadrovima. To, međutim, nije slučaj. Svaki važan sektor naših privreda je u problemima, a u svim zanimanjima stepen nezaposlenosti je veći od uobičajenog. Ovo znači da problem mora biti opšti nedostatak potrošnje i potražnje.
U tridesetim godinama prošlog veka isti strukturni argument je korišćen protiv proaktivne politike potrošnje u SAD. Ali kada je proaktivna potrošnja porasla između 1940. i 1942, proizvodnja je porasla za 20 odsto. Problem je 1930-ih, kao i sada, bio manjak potražnje, a ne ponude.
Kao rezultat svojih pogrešnih ideja, mnogi zapadni političari nanose veliku patnju svojim narodima. Ali ideje koje oni zastupaju o tome kako se nositi sa recesijom opovrgnute su od gotovo svih ekonomista posle katastrofe u 1930, a narednih četrdeset godina Zapad je uživao u nezabeleženom periodu ekonomske stabilnosti i niskoj nezaposlenosti. Tragično je da su u poslednjih nekoliko godina stare ideje ponovno počele da puštaju koren. Ali ne možemo više da prihvatimo situaciju u kojoj pogrešni strahovi od viših kamatnih stopa političarima i kreatorima ekonomskih politika znače više od užasa masovne nezaposlenosti.
Bolje politike od tih koje se sada preduzimaju, razlikovaće se od zemlje do zemlje i da bi se one pravilno odmerile potrebne su ozbiljne diskusije o specifičnim merama. Ceo svet pati kad ćutimo o onome za šta znamo da nije ispravno.
