Ne skači sa štigna, strunićeš se, nemoj da piješ ugrejan vode, možeš da dobiješ tubrkolozu, upaši se, da te ne produva vetar, nejdi gologlav, nemoj da se miješ zimi, jedan deda iz Neuzine se tako mijo, u subotu, u nedelju otišo u crkvu, sa šubarom, tamo je skino, u ponedeljak umro, deveset četir godine, a ko zna dokle bi tero da se nije mijo, nejdi preko glave u Tamiš (čita se: utamiš), uvati te grč i nema ti spasa, šta ti fali da se kupaš tamo di dostaješ, ne skači sa oti merdevina u slamu, zar je jedared neko zaboravio vile, a drugi skočio s kamare toluzine i pravo na nji, dosta je i na motiku da padneš, jel da natrčiš bos na nju, a tek je pokovana, nemojte da se sigrate konja s nožom što se čupa slama, kućeš sam na utrine (nautrine), da te ukradu Cigani, silaste s tavana, ko vam kazo da se sigrate u žito (užito), em ga razmećete, em će nekom zrno upasti u uvo, mani se te praćke, oćeš nekom da isteraš oko jel da razbiješ prozor, nemoj da se tučeš, da te neko udari u slepo oko…
Kad odrasteš u opštoj i stalnoj opasnosti, gde pretnja pretnju sustiže i gde imaš biti blagodaran za svaki dan u kojem si izbegao jamu sa negašenim krečom i tijekom kojega nisi popio masnu sodu misleći da je bunarska voda – ko će te privoleti da oprobaš bandži, hiljaduprocentno sigurni sunovrat sa vraćkom uvis bez razbića o neprijateljsku podlogu, a ko će te tek nagovoriti da se posvetiš padobranstvu koje će te, budeš li samo napredovao, jednog lepog dana dovesti dotle da skačeš sa ruba svemira na tle prošarano kaktusima i pustinjskom palamidom.
Novinari, mahom kukavice i nespretnjakovići, podjaruju ljude koji su im sušta suprotnost da prekardaše koliko god mogu i smeju, a žurnalisti će sa svoje strane svaku preteranciju opevati lepo da neće trebati lepše! Gde su granice ljudskih mogućnosti?! – malo malo pa se omakne nekom trudbeniku medija ushićenom rekordima, ma koliko ti rekordi bili nezdravi i nepotrebni. Rekorderima se njihova postignuća mahom isplate, donesu im slavu koja takoreći sama nađe način da se unovči, bilo unapred, bilo post festum, bilo dok podvig traje, kao što je baš i bilo sa kosmičkim skakačem koji nehotice beše bacio u zasenak trijumf našega Đokovića u dalekom a opet prijateljskom Šangaju.
I same pretnje zar nisu bile sve veličanstvene – šta ako mu oči iskoče iz duplji, može lako da mu prepukne srce, da mu se rasprsne slezina, da mu se rašije kičma, da mu se odelo smrzne ili pak zapali, da se on onesvesti i da tako onesvešćen potrefi nekog ko se baš čuva, nekoga ko već kao dete nije hteo da skače sa basamaka, ko sa mola nije nikad skočio ni na noge, iako je more tu duboko tri metra, voda prozirna, bez ježeva i bez mina zaostalih iz II svet. rata.
&
Prosvirao sam bio prethodni dan i noć pa sam zaspao pored upaljenog samsunga koji će uskoro na smetlište istorije tj. u Farkaždin, trgnem se i ugledam tačkicu kojom vazdušne struje vitlaju kako im drago, ljudi, jel skočio onaj čudak, evo sad skače, rekoše uglas moja porodica i dve gošće, malo gledam slamku među vihorove, malo naučni tim koji navija za slamku i drži joj palčeve, i treba da strepite, bili ste dužni da čoveka odgovorite od te ludorije, bićete saučesnici i podstrekači ako ovo ne iziđe na dobro, primoravate sad i mene da navijam za nekoga sa kim se ne slažem baš nimalo, ne mogu kad vidim kako čovek prebrzo pada sad da kažem: „Šta si tražio to si i dobio“ (kao Putin što na kraju reče da su pankerke, dve, dobile šta su tražile, a pre toga se bog zna kako zalagao da budu pomilovane), nego naglo rasanjen navijam za Feliksa, ne odobravam tvoju odluku, ne pozdravljam tvoju hrabrost, ne divim ti se, ali ako i mislim da je sve to kolosalna budalaština, a mislim, sad želim da se spustiš neugruvan, nepokrjan i sa očima koje neće ispasti kad skineš kacigu. Uh, spustio se majstorski, hvala Bogu, našao se na kolenima kao fudbaler koji je dao gol, i jeste dao gol, postigao je cilj, mada, kažem, ima ciljeva i ciljeva. Ovo je bio skok u naučne svrhe, naučnici će iz ovoga spusta neizrecivo mnogo naučiti: budući astronauti će, ako im se vasionski brod rasprsne na sličnoj visini, biti u kudikamo prijatnijoj situaciji nego njihove kolege nastradale naočigled publike pre Feliksovog naučnoistorijskog skoka.
&
Bića hijerarhije koja su na B92 Đokovića kovala u zvezde pala su ničice pred novim bogom; spram natčoveka koji ide glavom kroz zid, i to zvučni, Nole ispade običan podoficir, mravić koji sakuplja mrvu po mrvu, ritern po ritern, viner po viner, brejk po brejk, bod po bod, može u najgorem slučaju da povredi zglob, doklen se novi bog sjurio sa samog neba ne hajući hoće li udariti o travu, šljaku ili beton, prepoznajem glas jednog od Noletovih apostola dok svojoj submisivnosti pušta na volju, kako se idolopoklonički bestidno divi i veliča najnovijeg miljenika čovečanstva (odlikovati ga može samo Jeremić, predsednik sveta), ah, kakav čovek, kakav sportista, kakav veličanstven zamorac, vidim da bi novoverac celivao i tu nepromočivu odeću, zagrlio bi žbun pored kojeg se više biće spustilo, prikoči malo, prijatelju, ovo sa svemirom je sad i nikad više, doklen tenis živeće do kraja sveta.
S druge strane, nije li novinar koji pada u verski zanos i iz glave peva psalme božanstvu dosadan isto kao i neko piskaralo nedoraslo strahopoštovanju, koje je uvrtelo sebi u glavu da je svakome ravno i da je svako njemu ravan?
