Gotovo po pravilu, svake TV sezone dve velike televizije se nadmeću u programima koji tragaju za talentima. TV Prva bira „Prvi glas Srbije“ a RTS cilja šire u šou-programu „Ja imam talenat“. Suštinski, u oba šou-programa su propozicije manje-više iste – tročlani žiri u nekoliko krugova bira najbolje takmičare, manje uspešni otpadaju i tako do gala večeri, kada u finalu dobijemo pobednika. Na TV Prvoj se uglavnom peva, pa su članovi žirija iz muzičkog biznisa, dok na RTS-u ima glume, plesa, folklora, gusala, frula i bogzna kojih još skrivenih talenata.
U žiriju uvek imate jednog člana (članicu) čiji je zadatak da uplaši učesnike. Ostali su tu da kobajagi ohrabre. Vidite da kao u Grandovim potragama za zvezdama ljudi sa nadom dolaze u želji da postanu muzičke zvezde. Mora se samo priznati da u aktuelnim programima Prve i RTS-a nema omalovažavanja takmičara, jer se u „Zvezdama Granda“ žiri često surovo poigravao i manipulisao osobama sa smetnjama ili psihičkim poremećajima.
Nije mi bilo smešno niti zabavno da gledam kako se nekakvi folk producenti poigravaju sa sudbinama prostodušnih ljudi. Fascinirala me samo neobično jaka želja za slavom koja ne jenjava s godinama. Bilo je mnogo starijih osoba koje su želele da pevaju pred Saletom Popovićem. Međutim, moderna pravila televizije zahtevaju da takmičari u „Prvom glasu“ ili „Talentu“ budu mlade osobe, privlačnog izgleda, oba pola, lica koja će kamera voleti. Nema starih, bolesnih i ružnih, pa je zato pobeda gluvonemog plesnog para u programu „Ja imam talenat“ bila prijatno iznenađenje. U „Prvom glasu“ nema takvih iznenađenja. Tu se takmičari pripremaju za solističku karijeru, baš kao što su svojevremeno u kući „Velikog brata“ pevači vežbali za „Operaciju trijumf“. Pokazalo se da samo u regionalnoj konkurenciji takmičari mogu dostići određeni nivo popularnosti. Neki od uspešnijih su u međuvremenu uspeli da naprave CD izdanja, nastupaju i dostignu lokalnu slavu. Ove „domaće“ zvezde teško uspevaju da suštinski promene život i pređu na sledeću stepenicu u svom profesionalnom razvoju. Ostaju klupski ili kafanski muzičari, s tom razlikom što im je honorar možda malo veći. Setite se samo pobednika dosadašnjih emisija – da li ste o njima nešto čuli nakon završetka programa?
Da li su Pilerovi kupili stan ili i danas sviraju u Knezu, šta je sa Kraljevčanima, bratom i sestrom, prošlogodišnjim pobednicima? Gde su pobednici „Prvog glasa“, a pogotovu gde je šampion „Operacije trijumf“ Adnan Babajić (setih se imena)? Koliko su samo energije, živaca, suza i znoja prolili dok nisu pobedili – a da li im je ta pobeda zaista pomogla? Da li su samo bili statisti u velikom šou-programu gde njihova veština u stvari uopšte nije važna? Ovih dana, na kablovskoj distribuciji se pojavio šou od kojeg su svi naši i nastali – američki X faktor. Tu je ugovor sa pobednikom vredan pet miliona dolara, suma koja zaista menja život pobednika. Šou je iz Britanije prenesen u Ameriku i granica uzrasta je spuštena na 12 godina. Kao što znate, u Americi postoji tradicija upotrebe dece u šou-biznisu, naročito tinejdžera. Od Majkla Džeksona do današnjih Džastina Bibera, Seline Gomez ili Hane Montane.
Kada vidite takvu milionsku produkciju, postane vam jasno da ništa u emisiji nije slučajno. Svaka epizoda, čak i tokom kastinga, ima svoju dramaturgiju, jasno vam je da su talenti upadljivi i pripremljeni, a cilj je eksploatacija novih zvezda u koje će producenti uložiti ozbiljan novac. U tom smislu, domaći šou koji parira Foxovom X-faktoru je, paradoksalno, „Zvezde Granda“ jer jedini nastavlja da prati zvezde nakon izbora. Razlog je veoma praktičan – buduće zvezde nastavljaju da donose novac produkciji. Ova bizarna paralela postaje metafora mnogih naših promašenih investicija. Na sličan način smo stvorili komplikovan obrazovni sistem gde za (idealnih) 8+4+4 godine dobijemo diplomirane stručnjake. Šesnaest godina selekcije, bodova, žirija, roditeljskog i dečijeg stresa – sa dva moguća ishoda. U gorem i češćem slučaju, džedžaćete na birou za nezaposlene, dok ćete po boljem scenariju – dobiti odličan posao u inostranstvu. U oba scenarija, društvo neće imati baš nikakvu korist od vašeg obrazovanja. Džaba ste pevali sve te godine!
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
