Setite li se ovih dana one Tolstojeve o nesrećnim porodicama koje da su nesrećne svaka na svoj način, za razliku od srećnih, koje su nekako, brate mili, previše iste i samim tim nezanimljive? Dobro, malo sam nakitio, ali to je u osnovi to, time se otvara Ana Karenjina, onaj roman u kojem će neko svoj izlaz iz egzistencijalnog ćorsokaka da nađe u bačanju pod voz, a neko drugi u odlasku u rat za braću Srbe. Što je, rekao bi neki cinik, otprilike jedno te isto, bar u smislu ishoda: pogibenije, kako god okreneš. Ali, zašto to pitam baš ovih dana? Zato što se ova klasifikacija porodica nekako može primeniti i na države i nacije. Svaka je nesrećna i izgubljena zemlja, koliko god turobna i tužna, istovremeno nekako i smešna (otuda i zanimljiva, ako ste dovoljno cinični i živite dovoljno daleko od nje), to jest, nije zemlja po sebi smešna, nego se neki Važni Ljudi u njoj malo prečesto malo presmešno ponašaju, a da toga obično nisu ni svesni. Uostalom, baš to i jeste bitan deo njene nesreće: to da su u jednoj takvoj, dakle nesrećnoj zemlji, najvažniji baš oni ljudi koji nemaju ni najovlašniju predstavu o zvezdanim dometima svog neznanja, nemuštosti, neukosti, dubinske civilizacijske neodraslosti i nedoraslosti i svega što uz to ide. Jednom rečju – smešnosti, u izvesnom beskrajno tužnom i deprimirajućem smislu.
U vreme dok nastaje ovaj tekst stvar je sasvim nezvanična i možda će, ko zna, biti i demantovana, no ako je pisanje Danasa tačno, onda imamo posla sa jednom od bizarnijih manifestacija Nove Presmešnosti u srpskoj politici i društvu uopšte. Danas, naime, tvrdi da je iz pouzdanih izvora saznao kako je našim diplomatskim predstavništvima po svetu prošlog petka odaslat zvanični befel da od sada pa nadalje i ubuduće imaju na zvaničnim mestima postaviti portrete aktuelnog predsednika Republike, g. Nikolić Tomislava; i to sasvim precizno, nema tu mile-lale: na tim-i-tim mestima imaju se istaknuti slike tih-i-tih dimenzija sa njegovim bajčetinskim blagorodstvom u krupnem planu… Poslat je i sam portret, dakako, da ne bi bilo kakvih suvišnih improvizacija i štetnog estetskog pluralizma…
Danas uzgred diskretno podseća da tokom užasne tiranije Borisa Tadića – koju smo svi mi, na čelu s nekolikim pešić vesnama, jedva i pukim čudom i ludom srećom preživeli – takvih direktiva i takve prakse obvezatnog portretiranja Državnih Poglavara nije bilo, te da se bogumi ništa slično nije radilo ni sa portretima prethodnih šefova države poput veselih šereta Lilića i Milutinovića, strepećeg Dobrice Ćosića, pa čak ni samog Slobodana Miloševića, koji inače po stilu i metodu vladanja i nije bio baš najistaknutiji demokrata kojeg možete zamisliti. Drugim rečima, još od vremena živopisnog socijalističkog faraona Josipa Broza nijesmo imali ništa slično. E sad, o Titu možete misliti i ovako i onako, a da je bio diktator to valjda danas nije sporno ni za koga, ali on jeste bio i državnik, i to nipošto beznačajan u svom vremenu, naročito za gabarite jedne relativno male i globalno nevažne zemlje. U poređenju s njim, i neuporedivo ozbiljniji i kompetentniji likovi od (prvog) građanina Nikolića jesu puka opereta. A direktivno bešenje njihovih slika po svetu nije i ne može biti ništa doli farsa. Otuda, sama mogućnost da je ovo s Nikolićevim portretima istina, da je ovo tačno, pristojnom čoveku nagoni crvenilo od stida u obraze: stida u ime onih koji stida izgleda da nemaju. Kamo sreće da se sve ovo demantuje i pre nego što ova kolumna stigne do svojih čitalaca… Međutim, niti sam siguran da će se to dogoditi, niti sam – što je mnogo važnije – ubeđen da je ovo, samo po sebi, više od samo jednog u nizu postiđujućih Simptoma Presmešnosti, ako se može tako reći.
O čemu se, dakle, ovde radi? Ne tek o ovom ili onom „ideološkom“ usmerenju jednog konkretnog političara, s kojim će se onda neko od nas slagati ili pak neće. Ne, problem je dublji, fundamentalniji: ljudi, predsednik ove zemlje je osoba koja uglavnom ne zna šta priča. Ne u smislu neprisebnosti, da se razumemo, nego u smislu totalne inkompetencije, apsolutne potkapacitiranosti za bilo kakav ozbiljan javni posao koji zahteva nekakvo vladanje terminologijom, razumevanje iole složenog teksta, i uopšte sve ono što čini snalaženje pismenog čoveka u svetu pojmova, ideja, trendova, vrednosti… zapravo bilo čega relevantnog u današnjem društvu, u savremenom svetu. Napisao sam to u prvim nedeljama njegovog nesrećnog mandata, i već moram da ponovim: blagosloven je svaki dan u kojem Tomislav Nikolić nigde i ništa i nikome ne izjavi! Otuda je čak i eventualno buduće gledanje njegovih portreta po našim ambasadama i ko zna još gde još i podnošljivo: slika barem ćuti.
Ako se pitate čemu sada ovaj lament, onda biće da niste čitali Nikolićev sasvim sveži intervju Qriru. I samo mesto je krajnje sporno (gde bre to ima da predsednici država daju „ekskluzivne intervjue“ opskurnim tiskotinama tog profila?!) ali to je još mila majka prema onome šta sve ima unutra. Sav onako casual raspričan valjda pred put ka omiljenom kazančetu rakije, Nikolić je u ovom razgovoru demonstrirao neverovatno raskošno haj-nehajno nepoznavanje svake „osetljive“ teme koje se dohvatio, i labavost u upotrebi pojmova koja je upravo ne-do-pu-sti-va. To kako taj čovek govori o prekrupnim i preozbiljnim stvarima ratova i pomirenja na Balkanu i koječega još, a koje ga groteskno prevazilaze, svojevrstan je permanentni skandal (koji će se, dakako, još mnogo puta ponavljati) i trajna sramota. To naprosto ne može biti, tako naprosto ne može govoriti predsednik jedne evropske države u XXI veku.
Pa ipak jeste. Pa ipak govori. A kada je već tako, možda ono sa njegovim portretima i nije tako loše kako mi se u prvi mah učinilo? Možda bi, naprotiv, Nikolićevi portreti trebalo da „vise“ baš svugde po Srbiji, kao Kim Il Sungovi po Severnoj Koreji? Da nas u svakom trenutku podsećaju, ne na njega, nego na nas same, i na sopstvenu (ne)odgovornost. U poverenju: poznajem neke kojima bih Nikolić Tomislava za zasluženu pokoru instalirao i u spavaće sobe, po mogućnosti u prirodnoj veličini!
