Možda je najbolje da počnem jednom potresnom ispovešću. Čijom, ako ne mojom? Elem, znao sam ja od samog početka da s onim Nikolić Tomislavom nešto jako nije u redu, ali nikako nisam uspevao da se dosetim u čemu je tačno problem. Zato sam stalno nešto rogoborio protiv njega, ljutio se na sam pomen ideje da bi taj i takav čovek mogao da bude predsednik Srbije (samim tim, avaj, i moj predsednik), stideo se beskrajno toga što je u svom zapredsedničenju i uspeo, poguran od mnogih, zaključno sa Ves… uf, ma, znate već, da ne ponavljam. Ali, ljudi me nisu razumevali nikako, zbog te svoje neobjašnjive i ničim potkrepljene nadrndanosti na tog divnog čoveka gubio sam i miran san i stare prijatelje i dobar glas, jer je izgledalo da imam nešto protiv čoveka lično: kako bi, naime, neko mogao imati nešto načelno i ozbiljno protiv gospodina tako prijatne političke prošlosti i sadašnjosti – o budućnosti da i ne govorimo – te tako briljantne inteligencije i zasenjujuće elokvencije, a napose besprekornog moralnog stava i političkog držanja u Najtežim Vremenima?! Čak sam nabasao na dva-tri svedoka koji ga se sećaju sa onog paljenja sveća u parku i nošenja crnog flora za Sarajevo, a već se ozbiljno radi i na tome da se pojavi neko ko će zaprisegnuti da je Nikolić T. član Žena u crnom od osnivanja, ako ne i od ranije. Ali, da vam kažem, ništa od svega toga meni, u mojoj zaslepljenoj netrpeljivosti, nije bilo dovoljno! Ja sam, zajapuren od nemoći i bolesne mržnje, samo uporno ponavljao da se iza te naizgled besprekorne fasade krije neka Strašna Tajna, i čak sam iskreno verovao u to što tvrdim, ama nikako nisam uspevao da se dosetim šta li to beše?! Napokon, moje muke su razrešene! Grupa uglednih nevladinih i tome sličnih organizacija, u kojima radi i mnogo mojih prijatelja i dragih poznanika, konačno je razrešila misteriju: Nikolić je Tomislav davne 1993. na nekom opskurnom psihodeličnom derneku ritualno proglašen za četničkog vojvodu! Aha, tu li si, divlja mačkice! Sada ću ti pokazati!
Krio je uspešno N. T. tu svoju Mračnu Tajnu sve do sada, ali je eto najzad raskrinkan. I sada se od njega traži, to jest, to od njega traže narečene ugledne NVO (meždu pročim Helsinški odbor, Žene u crnom, Inicijativa mladih ZLJP, Komitet pravnika ZLJP, Fond BKV, CZKD etc.) da se on te svoje titule javno, a možda i ritualno odrekne (živo me zanima šta bi tačno trebalo da uradi? Da pred kamerama otpeva Po šumama i gorama?) jer da je, naime, ta njegova titula nešto što baca možda pomalo neprijatno svetlo na njegov lik i delo. Senku jednu, takoreći, možda jedva primetnu, ali ipak…
Okej, ode pola kolumne, možda je vreme da se uozbiljimo. Da mi je neko dao papir i olovku i rekao da nabrojim deset, dvadeset ili, hajde, pedeset razloga zbog kojih me je sramota – a sramota me je u svakom budnom i svesnom trenutku – što je Nikolić Tomislav predsednik moje zemlje, sasvim sam siguran da se ne bih dosetio da tu njegovu bizarno-grotesknu vojvodsku titulu stavim na listu. Ma, ne verujem da bi dobacila ni do liste od sto razloga! Toliko je toga važnijeg i krvavo konkretnijeg u vezi sa kanibalskim ratovima, masovnom proizvodnjom i redistribucijom mržnje, netrpeljivosti i vaskolike ljudske gadosti, a u čemu je N. Tomislav skoro dvadeset godina učestvovao vrlo živo i aktivno i čak se naročito isticao, da mi neka bezveznjačka titula tzv. četničkog tzv. vojvode ne bi uopšte pala na pamet pa sve da dumam još tri života. Iskreno da vam kažem: jeb’la ga „vojvodska“ titula (da prosti Institucija Predsednika što pcujem!), ako mu je to jedini ili najveći ili bar najvidljiviji greh, onda je on takoreći Pravednik Među Narodima…
Nemam dilema da ovi što bi da razvojvode Tomislava N. imaju najbolje namere, to su dragi i normalni i časni ljudi. Samo što mi nije jasno čemu bi taj cirkus uopšte služio, a osim toga teško mi je da poverujem da bi im Vojvoda izašao u susret. Evo i zašto.
Čak i da zamislimo da je T. N. voljan da tako nešto uradi, nije mi jasno kako se to (i gde, i kome) „vraća“ jedna ionako „izmišljena“ titula, koja i nije drugo doli besramna sprdnja u režiji grupe ratnih marodera, zamlata i baraba?! A drugo, i važnije: zašto bi se N. Tomislav te titule uopšte odricao? Da li se on ikada odrekao bilo čega što je učinio ranije? Ne, on je samo donekle „promenio ploču“, ali svoju prethodnu političku karijeru ni na koji način nije problematizovao, a pogotovo ne onaj njen deo (po svemu centralni i najvažniji!) koji se tiče njegovog sramnog angažmana u vezi s ratovima i silnim zlom počinjenim po Bosni i delovima Hrvatske.
Pretpostavljam da je namera Predlagača svojevrsno simboličko „rasterećenje“ (tj. rešenje za osveženje!) Nikolića koje bi olakšalo, recimo, njegov susret s Josipovićem i otkočilo ga u unutarjugoslovenskim relacijama generalno. Utoliko bi Nikoliću svakako bilo pametno da se uhvati za tu dobačenu mu slamku. Možda i hoće, bumo videli (možda mu taj „zicer“ i nameštaju, samoinicijativno ili po nekom dogovoru), ali mada bi to bio prilično bedan teatar, mnogo mi verovatnijim izgleda da čak ni do takvog teatra neće uspeti da dobaci. Čovek može svašta da uradi i svačega da se odrekne, ali ne može da preskoči svoju senku niti da bude bolji i pametniji od sebe samog.
