Zaljubljenost

Mora se pisati satira, kaže Miloš Crnjanski u svojim Pismima iz Pariza. Vi mislite da to nema veze sa onim što ću vam ja pisati? Videćete, da ima

foto: j. robinson

Moja baka je imala običaj da ponavlja kako su činjenice jednostavno činjenice i da tu nema mnogo polemike. Jedna od neprikosnovenih istina je za nju bila i ljubav. Često mi je napominjala da u životu treba da radim isključivo stvari koje volim, pa čak i onda kada se okolnosti ne poklapaju sa mojom željom. Jedan Davičov romaneskni junak nas upozorava da svaka ljubav mora biti dezerterstvo. U suprotnom, verovatno nije ljubav. Za razliku od svoje babe, ja nažalost, ne mogu ništa da doživim kao apsolutnu činjenicu, te sam sklona da svaku pojavu stavim pod lupu besomučnog promatranja. Ali, ponekad me pomete kiša. Jutros sam dva puta uspela da pokisnem.

Lutajući po hodniku Gradske biblioteke, slučajno sam načula razgovor dvojice mladića, konkretno rečenice: Ne znam, brate, šta mi se dešava, ne mogu ni pasus da upamtim. Ja bih po ceo dan samo bio zaljubljen i ništa drugo. I tada sam osetila kako sam tog nepoznatog momka upoznala zauvek, dok smo se u zajedničkom trenutku predaha od napornog učenja, bledi, isušeni i neispavani, stopili u onom osećanju najsočnijem od svih. On je u svojim mislima možda imao nekoga, ja sam u svojim imala nekog drugog, ali smo oboje znali da na celom svetu ne može postojati ništa lepše od ovoga što nam se oboma dešavalo iako nismo razumevali zašto baš to i zašto baš sad kad treba da budemo posvećeni knjizi. Jer, jednako, i ja sam samo želela da budem zaljubljena i ništa drugo.

Nekoliko puta sam pokušala da zaključim šta je u srži lektire moje generacije, odbivši da se pomirim sa tim da mi nemamo svoju lektiru. Ili još gore, da nemamo svoju generaciju. Do nekog celovitog odgovora još nisam došla, ali se pojedina imena ne mogu preskočiti. Možda me najviše od svega iznenađuje jedan kolektivni povratak Bori Stankoviću i to isključivo njegovom nedovršenom romanu Gazda Mladen. Verujem da sam, u poslednjih godinu dana, bar sa desetak ljudi razgovarala o ovoj knjizi. I ne radi se toliko o neobičnoj pojavi represije jedne babe, koliko o potisnutom, zajedničkom strahu koji se uprizoruje zajedno sa gazda Mladenovom otkrivenom zabeleškom: Umreću ranjav i željan. Ova rečenica se, kako primećujem, neobično često citira i po fejsbukovskim statusima. Neko će reći da je paradoksalno, drugi da je neprimereno, ali status je status. Status je činjenica.

Prijatelj mi je skoro pričao o tome kako je njegov deda mangup, nakon besomučnog čitanja i ispisivanja ljubavnih pisama, oteo jednu Italijanku i doveo je zauvek u Šumadiju. Moj deda, jednako mangup, obožavao je da saleće žene po kukuruzima i ambarima, dok se moja baka nije ošišala na paž (dotad neviđenu pojavu u selu). A moj divni petogodišnji prijatelj Jovan se tokom proteklih praznika prvi put nesrećno zaljubio. Poklonio je curici, duplo starijoj, debljoj i višoj od njega, cvetić. Devojčica je bacila cveće, rekavši mu da je previše mali, kako bi on na kraju teatralno zaključio da nikada više neće voleti devojčice koje gaze po cveću.

A i ta Gradska biblioteka. Počela sam da razmišljam o tome kako su biblioteke prevashodno prostor ljubavi. Sve se u njima koncentriše. Od erosa, preko agapea, filije, knjigofilije, čega god hoćete. Možda bismo u onom divnom recepcioneru mogli da vidimo i jednog savremenog Amora, malo starijeg i svevidećeg, ali šta fali. Gospodin vrlo rado pomaže u ljubavnim intrigama. Jer on poseduje znanje, da ne kažemo totalitet informacija. Na primer, možete da ga priupitate kako se zove mladić za stolom broj četiri, koji prevrće Ustavno pravo, već nedeljama bez prestanka. Pa nakon toga, možete da budete romantični, ili da istog mladića pronađete na fejsbuku, ili čak da budete romantični na fejsbuku. Pitam se što niko još nije napisao knjigu o ljubavnim životima naših fejsbuk naloga. Ili knjigu o propalim ljubavima sa naših fejsbuk naloga, jednog ultrasavremenog Gazda Mladena, koji zatvara profil ranjav i željan neophodnog lajka ili smajlija.

Možda sam ja previše gledala Diznijeve ekranizacije, ili preterano slušala Bitlse (ali one što ne bole) tokom svog odrastanja. Ko će ga znati. A zatim sam se preterano otrovala sopstvenim verzijama viteških romana. Ili je najviše od svih kriva moja baba koja mi je govorila da mi je džabe sve što radim ako to ne volem ili nemam za koga da volem, jer onda neću dobro ni da radim. Ili smo mi, Vojvođani, preterani mekušci odrasli na princis krofnama i štrudlama, te nas svaka kišica raspekmezi.

Da, mora se pisati satira. Mora se pisati zbog svih onih ljubavi koje gajimo prema svetu i ljudima oko nas. Mora se pisati i zbog potrebe da se sačuvaju vrednosti koje počivaju na svrhotvornoj zaljubljenosti. U suprotnom će moj Jocke nailaziti samo na devojke koje gaze po cveću, a priče koje su nam prepričali naši matorani postaće mitovi za proučavanja, a ne verovanja koja daju stvaralački impuls. I toliko o lektirama. Verovatno bih imala još nešto da zaključim, ali ne mogu, pošto sam opet rešila da celog dana budem samo zaljubljena i ništa više. Neće se ono Ustavno pravo naučiti samo od sebe. Konačno, književnost ne bi bila ovoliko potrebna, da nema sopstvenu, unutrašnju potrebu, da u svakoj čorbi bude mirođija. Da, htela sam samo da vam kažem koliko ja volim Biblioteku grada Beograda, čak i kada ne mogu da mi pronađu knjigu koju želim, što je gotovo uvek.