Za „Vreme“ iz Istanbula
Pola devet je uveče u istanbulskom kvartu Kadikej (Kadiköy). Neko iz kuhinje uzima šerpu, dolazi do prozora i počinje da udara kašikom po njoj. Pet minuta kasnije priključuju se komšije. U svim ulicama se bubnja i zvoni. Prolaznici aplaudiraju. Sve to traje oko pola sata – to kolektivno „ne“ predsedniku vlade Tajipu Erdoganu i njegovim policijskim trupama. Ruku na srce, Kadikej baš i nije uporište vladajuće partije Pravde i razvoja AKP.
Na turskoj televiziji ništa od toga se ne prikazuje. Ni na velikim informativnim TV-stanicama NTV, CNN-Turska i Haberturk, ni na državnoj televiziji TRT. Demonstranti ne dolaze do reči. Bar su odmah izvestili o dve ljudske žrtve, koliko ih je do sada bilo u protestu protiv islamističko-konzervativne vlade.
Podanički odnos elektronskih medija – kod novina je situacija daleko bolja – u jeku najveće društvene mobilizacije poslednjih godina, takođe je nešto što iritira veliki broj Turaka, čak i one koji glasaju za Erdoganovu muslimansku partiju. Ljudi se ne mire tek tako da im se prikazuju filmovi o životinjskom carstvu, emisije o istoriji, dirljive reportaže iz Pojasa Gaze ili diskusije o značenju očuvanja čovekove sredine, dok desetine hiljada građana protestuje na ulici.
Blokada saobraćaja u Istanbulu po nahođenju guvernera i vlade, ne bi li se otežala pokretljivost demonstranata, druga je teška mera koja zadire u svakodnevicu, a koja jednako pogađa pobornike opozicije i AKP.
TAKSIM JE TAHRIR: Turski građanin jednostavno više ne funkcioniše kako bi trebalo: AKP moćnog premijera Erdogana želi da ga vidi pobožnog, smernog, vrednog i pokornog. To je pilo vodu poslednjih desetak godina – na talasu neviđenog privrednog zamaha. Sada, međutim, na jednom transparentu na glavnom istanbulskom trgu kao mračno proročanstvo piše „Taksim je Tahrir“ (centralni trg u Kairu koji je postao simbol demonstracija koje su dovele do pada egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka). Tursko proleće je počelo.
Poslednjih dana je turska vlada zbog brutalne intervencije policije na trgu Taksim bila suočena sa masivnom kritikom iz Evropske unije, čak je stigla opomena i iz Vašingtona. Vlade Grčke, Francuske, Italije ili Nemačke, u kojima se policija takođe lako lati pendreka, uglavnom su pošteđene takvih kritika. Međutim, kod masovnih protesta u Turskoj reč je o većem ulogu: na probi je demokratija kandidata za članstvo u EU i strateškog partnera Zapada na Bliskom istoku.
Erdogan i njegovi partijski drugovi su samosvesno predstavljali Tursku kao politički model za arapski svet i kao privrednog snagatora nasuprot bolešljivoj evrozoni, koja je počela da sumnja u sebe. Sada su ih zaskočili sopstveni građani. Turci više ne žele da se osećaju kao građani stavljeni pod starateljstvo. Utrostručenje BDP-a otkako je Erdoganova vlada došla na vlast je uspeh koji ima svoje mane: visoka nezaposlenost među mladima (preko 20 procenata, u odnosu na 9,88 u čitavoj zemlji), manjak visokokvalifikovanih poslova, loš obrazovni sistem, nepotpuni zakon o radu.
Ali, pre svega, reč je o specifičnom trenutku, zbog koga se usled protestnog pokreta koji se tako brzo širi Istanbulom i u drugim turskim gradovima povlači zloslutna paralela: „Taksim je Tahrir.“ Ponekad se čini da je Tajip Erdogan zastranio u pravcu arapskih autokrata čije je ostavke otvoreno zahtevao, počev sa Hosnijem Mubarakom 2011. godine. On i desetine hiljada demonstranata vidi kao „marginalnu“ pojavu.
Slično kao u Egiptu, etablirane turske TV-stanice do sada puštaju samo izmanipulisane izveštaje o demonstracijama. Ko živi u Gaziantepu ili Mersini, milionskim gradovima na jugu Turske, vidi samo izveštaje od tridesetak sekundi sa protesta.
A onda je tu i suzavac: Erdoganova vlast rasteruje demonstrante na trgu Taksim enormnim količinama suzavca i drugim hemijskim rastvorima koji ih sustižu i u foajeima obližnjih hotela u kojima traže spas, dok premijer naročito energično osuđuje navodnu upotrebu hemijskih otrova u Siriji i traži intervenciju Zapada.
Upravo je zbog konteksta Arapskog proleća toliko delikatan način na koji se ova turska vlada nosi sa do sada najvećom krizom koja ju je snašla. Nasilno suzbijanje protesta bi bilo pogubno – i za političku poziciju Zapada u sirijskom ratu, i naspram Irana i demokratskih pokreta u arapskom svetu. U tom slučaju bi EU i SAD ostale bez političkog tegljača.
KO SA KIME: Kako će se stvari odvijati u Istanbulu? Erdogan insistira na sprovođenju građevinskog projekta na trgu Taksim, koji je bio povod za masovne proteste. Ali, oni su u međuvremenu isuviše porasli. Sultan, kako ga često zovu, morao bi da nauči da popušta.
Vojska za sada ćuti. Malo ko misli da bi na kraju trupe mogle da izađu iz kasarni i obore vladu, kao što je to vojska činila već tri puta poslednjih decenija. Poslednji puč 1980. godine je političkom islamu otvorio put ka vlasti. Šef generalštaba Nedžet Ozel je Erdoganov čovek, premijer ga je lično odabrao.
Na ispravan politički kurs državu bi mogli da vrate drugi osnivači AKP. Tek što je Erdogan u ponedeljak krenuo na put u Severnu Afriku, predsednik države Abdulah Gul stao je pred kamere i korigovao stav premijera: „Demokratija je više od izbora. Shvatili smo poruku.“ Upravo to Erdogan suočen sa masovnim protestima širom zemlje ne želi da uvaži i kaže: ne treba njemu nikakva dozvola za preuređenje trga Taksim, jer je dobio izbore; ko god nije zadovoljan njegovom vladom, može na sledećim izborima da izabere drugu.
Najveće iskušenje posle decenije provedene na vlasti pokazuje pukotinu u AKP. Dugi niz godina PR vlasti je radio na principu podela uloga: Tajip Erdogan, preki, nepopustljivi šef vlade na jednoj, a predsednik države Abdulah Gul ili vicepremijer Bulent Arinč na drugoj strani – mirni, pomirljivi, očinski nastrojeni. Kada bi Erdogan nešto odvalio i preplašio Turke, odmah bi nastupali njegovi partijski drugovi koji bi izgladili stvar. Kurs bi ostajao isti. Tome je, čini se, sada kraj.
Gul i Arinč izražavaju svoje razumevanje za demonstrante na trgu Taksim. Gradonačelnik Istanbula Kadir Topbas – takođe član AKP – izjavljuje pomirljivo: nisu baš najbolje objasnili građevinski projekat i naučili su lekciju.
Na Erdoganovu stranu su stali ministar obrazovanja Omer Celik („nema pregovaranja sa demonstrantima“), ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu i zamenik šefa vlade Bekir Bozdag.
Naredne godine se održavaju predsednički i lokalni izbori. Biraće se i u Istanbulu. Gubitak milionskog grada u kome je Erdogan započeo svoju političku karijeru bio bi težak udarac za versko-konzervativni AKP. Pomisao na to još više unosi nemir u redove Erdoganove partije.
