Pre manje od godinu dana u ovoj rubrici, u tekstu „Majmuni i dinosaurusi“ (broj 1143) bilo je reči o tome kako ponekome u skupštini smeta kada poslanici ili ministri tvituju iz sale. Pomenuto je i da su se drugi parlamenti u svetu sa time izborili tako što su glasanjem odlučili sme li se tvitovati sa sednice. Uglavnom je odluka bila pozitivna, sme se.
To znači da poslanik iz klupe može sa onima koji ga prate da podeli svoja razmišljanja dok sluša skupštinsku raspravu ili nečiji ekspoze. U srpskoj skupštini takav predlog nikada nije bio na glasanju tako da je tvitovanje u „sivoj zoni“. Kao i slanje SMS-ova, s tim da SMS prima obično jedna osoba, dok je tvit javan, što povremeno stvara probleme. Jer, oni u sali, posebno oni koji takođe prate Tviter dok sednica traje, mogu to da upotrebe u javnoj raspravi. Neki poslanici su se požalili na kolege upozoravajući i na manipulacije poput lažnih tvitova Vanje Udovičića, novog ministra sporta, a tada još samo kandidata. Ti poslanici smatraju da je zabrana najzdravije rešenje.
Da li nam tehnologija omogućuje direktnu komunikaciju sa poslanicima ili njih ometa da se bave svojim osnovnim poslom, a to je „hrvanje“ sa političkim protivnicima a da bi narod živeo bolje? Lično, sklon sam ovom prvom, odnosno verujem da ozbiljan poslanik ne besposličari kada tvituje. Naprotiv, on se tako bori za nove i stare birače, a da li je u tome uspešan, videćemo na izborima. Da li to radi na način koji je svakome ugodan, e to je već drugo pitanje, ali ono važi i za ono što poslanik tamo govori kada uzme reč.
Dakle, vreme je da se srpski parlament izjasni o tome da li je Tviter dobrodošao u salu ili će parlament raditi kao u prošlom veku, kada je jedina smetnja bilo šuškanje novinama i dobacivanje.
Meni lično je još interesantniji slučaj ministra privrede Saše Radulovića, ali ovde zanimljivijeg kao čoveka koji je do visoke pozicije došao tvitovanjem i pisanjem bloga (na sajtu B92.net). Radulović, inače poslovni konsultant i licencirani stečajni upravnik, godinama je iznosio svoje mišljenje o srpskoj privredi na internetu. Najpre su njegovi stavovi postali interesantni drugim medijima, elektronskim i štampanim, gde su počeli da ga zovu da komentariše srpsku ekonomiju. A potom ga je SNS kao nestranačku ličnost pozvao da vodi baš tu ekonomiju koju je obično kritikovao. Da nije bilo blogova, pa i tvitova, prilično sam siguran da tog poziva ne bi bilo. Ne zato što je fensi imati blogera za ministra, već zato što je Radulović pokazao da se ono što izneseš na društvenim mrežama i na blogu ozbiljno čita, pod uslovom da je autor ozbiljan dok piše.
Kakav će biti kao ministar, i on i ostali tviteraši u vladi, to je već druga priča i o tome je već krenula rasprava na Tviteru i na blogovima. Nažalost, rasprava je uglavnom uskraćena za odgovore novih ministara koji su se ućutali čim su postali kandidati. Zapravo, neki su (Radulović) malo pretrebili ono što su pisali, izbrisavši neke malo tvrđe ranije izjave o novim kolegama.
Po tome kakav će im odnos biti prema društvenim mrežama i Tviteru, koji su doprineli da budu tu gde jesu, cenićemo koliko su im ideje stvarno moderne.
