Jedan zalutali metak na istočnom frontu značajno je odredio nekoliko sudbina pre sedamdesetak godina: jednog rezervnog potporučnika Vermahta, jedne civilne bolničarke, jedne devojke koja se rodila dvanaestak godina kasnije, jednog beogradskog klinca sklonog zaljubljivanju; Elvis Prisli se umešao u tu priču, pa čak i Piter Higs, ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade za fiziku.
Fridrih, ili Fric kako su ga bližnji zvali, tri godine je uspešno izvrdavao slanje na front, pokriven nekim nevinim poslićem u državnom aparatu. Ali kad je Nemačka krenula na Rusiju, jednog jutra su ga pokupili i, kao pismenog momka sa završenom maturom, poslali u školu rezervnih oficira na skraćenu obuku. Na brzinu proizvedenog u potporučnika Vermahta istog dana ga šalju na istočni front gde, posle samo mesec dana, dobije geler u glavu, pa je Fric hitno vraćen u otadžbinu zbog operacije. Operacija je uspela, ali se rehabilitacija odužila: trebalo je da Fric ponovo uči da hoda, da govori, da piše… U tome mu je svesrdno pomagala mlada civilna bolničarka zadužena za njegovu rehabilitaciju. To se pretvorilo u nežno druženje, pa u ljubav, tako da su se njih dvoje, odmah po kapitulaciji Nemačke venčali, ali se Fric još nekoliko godina vukao po banjama i sanatorijumima ne bi li povratio ono zdravlje koje mu je pripadalo po njegovim godinama. Vrhunac nevolje: svim Nemcima koji su u Vermahtu imali neki čin, kao aktivne ili kao rezervne starešine, bilo je posle rata zabranjeno da studiraju na državnim univerzitetima. Zato je Fric morao da završi neku privatnu višu školu za tumače, naučio engleski i zaposlio se kao prevodilac u američkoj bazi u banji Bad Nauhajm gde je lečio posledice ranjavanja. Tu se najzad rodila i njihova jedina ćerka, prelepa punačka devojčica plavih očiju i kestenjaste kose. U toj banji blizu Frankfurta ostvarila je i jedan od adolescentskih snova. Naime, u toj američkoj bazi služio je vojni rok pevač Elvis Prisli, rodonačelnik rokenrola, koji je povremeno držao koncerte za vojnike, službenike baze i banjske goste. Tako je Fricova ćerka, na jednom od tih koncerata pritrčala Elvisu i pružila mu papirić za autogram. Razneženi Elvis se potpisao, a onda devojčicu cmoknuo u obraz, pa je devojčica tri naredna dana odbijala da se umije, na užas svoje majke, bolničarke, opsednute higijenom…
A onda je bivši Fricov starešina, kome je takođe bilo zabranjeno studiranje na državnom univerzitetu, iskoristio neku vezu i zaposlio se kao šef kadrovske službe u tek osnovanom Evropskom centru za nuklearna Istraživanja (CERN). Dobivši odrešene ruke da izabere sebi saradnike, odmah je pozvao Frica da mu bude pomoćnik, pa se Fric sa porodicom preselio u Ženevu. Tu je njegova devojčica završila ostatak osnovne škole, gimnaziju, i upisala se na fakultet da bi studirala engleski, nemački, istoriju i islamsku umetnost. Tu se aktivirala i u Protestantskoj omladini, crkvenoj organizaciji koja je organizovala razne kulturne manifestacije i putovanja, a u vreme majskih događaja 1968, stala na stranu pobunjene omladine, studenata i radnika i postala vrlo popularna. Tako je devojka stigla, s grupom na čijem čelu je bio dugokosi mladi pastor dečačkog lica, u Beograd, u okviru studijsko-turističkog putovanja po zemlji samoupravljanja, bratstva-jedinstva i nesvrstanosti. Tih petnaestak dana proveli su obilazeći Jugoslaviju, slušajući predavanja, diskutujući s mladim Jugoslovenima i naročito sa svojim beogradskim vodičem-prevodiocem koji beše tek završio prvu godinu na Filološkom. I tako su se Fricova ćerka i njen beogradski vodič i prevodilac zaljubili na tom putovanju i čvrsto obećali jedno drugom da će njihov rastanak biti samo privremen.
Mladi beogradski vodič jedne večeri iznenada odlazi u Ženevu gde ga radosno dočekuje Fricova ćerka, ali i cela ekipa s kojom je proputovao Jugu od Jesenica do Đevđelije. Zatim se Fric sažalio i zaposlio ga u CERN-u kao noćnog operatera na kompjuterizovanom uređaju za merenje tragova čestica snimljenih u ogromnom akceleratoru. Tada i on i šarena bratija iz noćne smene prvi put čuju da je izvesni Higs naumio da dokaže postojanje „božanske čestice“ zvane bozon, kojom bi se mnogo toga moglo racionalno objasniti o postanku sveta i da su svi ti eksperimenti na kojima i oni rade zapravo priprema za jedan veliki eksperiment u dalekoj budućnosti. Jedne večeri je taj „izvesni Higs“ iznenadio posetom noćnu smenu i sa svakim prijateljski porazgovarao.
A Fric stari pre vremena, ima neuralgične bolove po licu i lobanji, bolove koje ublažava velikim količinama kimovače, dok se ljubav njegove ćerke i beogradskog vodiča-prevodioca polako gasi, mladalačka vatra od slame. Na rastanku, lica iskrivljenog od bolova i preplićući jezikom od kimovače, kaže sad već bivšem ćerkinom dečku: „Baš mi je žao što ste se rastali, bili ste mi jako dragi… A imate i odličan cug za svoje godine, odlično podnosite kimovaču.“
Posle četrdeset godina, nekadašnji vodič-prevodilac dobija sledeći mejl: „Moj otac, a tvoj prijatelj Fric najzad više ne trpi bolove, preminuo je prošlog meseca. Ja sam se udala, rodila dva sina i razvela se. Uskoro ću u penziju.“
I Elvis je umro, odavno. A Higs dobio Nobela.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve