Mnogo je razloga zbog kojih se nikada u životu ne bih profesionalno bavio politikom, a glavni je možda baš ovaj: politika hronično nema smisla za humor. Što je – čak i kad je manje ili više „dobra“ – nužno čini nekako turobnom, pa i skudoumnom delatnošću, ako razumete šta hoću da kažem. Evo, da sam ja slučajno „međunarodna zajednica“, poklonio bih Vučiću Aleksandru i njegovom bizarnijem i histeričnijem alter-Aleksandru zvanom Vulin onih traženih 45 minuta da „srede stanje u Mitrovici“, pa bih ih, s neprikrivenim užitkom, u 46. minutu radoznalo pitao: „I, momci, šta kažete, kako je bilo? Je l’ stanje sređeno?“ Iz čega, naravno, možete zaključiti da je ipak dobro što ja nisam ta „međunarodna zajednica“…
Šalu na stranu, nema tih ne 45 minuta nego ni 45 sati, a bojati se ni 45 dana (kanda ni meseci) tokom kojih bi „država Srbija“ mogla i uspela da „sredi“ bilo kakvo „stanje“ ni u Sremskoj Mitrovici, a kamoli u onoj Kosovskoj. A sve to iz prostog razloga što država ovde postoji samo u tragovima tamo gde bi trebalo da postoji nedvosmisleno – misleći valjda da taj nedostatak može da nadoknadi tako što će biti preupadljivo prisutna onde gde joj uopšte nema mesta ili gde treba da bude krajnje diskretna.
Zašto bi, naime, iko dopuštao državi Srbiji da na bilo koji način ureduje na teritoriji sa koje je onomad vojno isprašena – što je, bajdvej, neprolazna tekovina vlasti u kojoj su stolovali ovi isti koji stoluju i danas – kad te države nema ni usred njenog glavnog grada, gde joj inače baš niko ne brani da pokaže svoje raskošne mogućnosti?! Ne, ne mislim čak toliko ni na još jednu orgiju divljanja tzv. navijačkih bandi – a za koju vam sa potpunom sigurnošću jamčim da će proći suštinski lako i nekažnjeno kao i sve prethodne – koliko mislim na činjenicu da je ovde postalo moguće da vam usred glavnog grada nekakve parapolitičke grupe ničim neizazvane preoravaju parkove i u njima postavljaju „teretane“ (tako li se to zove?) kao svoj „poklon građanima“ (slučajno baš na Voždovcu i baš pred opštinske izbore) i da se na te svoje paraurbanističke intervencije u prostoru još i uredno potpišu, sve paradirajući puni ponosa?! Eno najmanje dveju takvih skalamerija po voždovačkim ex-zelenim površinama: netraženo Dobro Delo je rad ljupke humanitarne organizacije 1389, a oplemenjeno je i dražesnim geslom: „sport, zdravlje, nacionalizam“. Đavo će ga znati zašto baš ovo troje, zašto ne, recimo, „Miki, Šilja, Horacije“ ili „plava riba, svastikin but, rotkve strugane“? Ali hajde de, o ukusima se ne raspravlja – nego se neovlašćeno podignute skarabudževine uklanjaju koliko odmah (kao da nije dovoljno neverovatno da im je uopšte dopušteno da niknu!), a njihovi se zamajani ktitori šalju pred sudiju, da im ovaj praktično objasni zašto je izraz „pravna država“ pleonazam. Pošto se ni pravom ne bih nikada bavio iz istih razloga zbog kojih ne marim ni za političarenje, slobodan sam da zamišljenom sudiji predložim i kaznu za samovlasne neimare: da vlastoručno, bez pomoći mehanizacije, sve dovedu u prethodno stanje, i još da naprave i tablu kojom će njihovo oduživanje zakonu u vidu društveno korisnog rada biti ovekovečeno, a na kojoj će pisati, recimo: „zakon, znanje, antifašizam“. I to obavezno latiničnim slovima. Štaviše, i na albanskom. Pa još uz zastavu duginih boja. 🙂
Dobro, opet me odvuklo na zezanje, ali nije ova priča uopšte tako bezazlena. Štošta što se u Srbiji dešava – i štošta što se ne dešava, a trebalo bi! – ukazuje na to da se nalazimo u vrlo zanimljivoj, možda prelomnoj fazi procesa društvene entropije: mnoge stvari se možda još i mogu zaustaviti, ali samo još sada; čekajte još samo malo, i biće već prekasno. Šta hoću da kažem? Saberite i prožmite (jer se ono samo prožima!) „severnokosovsko“ vrenje, isfabrikovano histerisanje oko Vojvodine, zapanjujuće jake eksplozije agresivnog i nasilnog ultrakonzervativizma (slučaj po milioniti put neodržane Parade ponosa etc.), slobodno iživljavanje tzv. navijačkih grupa koje bar u svom u gornjem i srednjem sloju nisu drugo nego toksična, asocijalna, moralno degenerisana mešavina kriminalnih bandi i fašističkih falangi, prodor „salonskog“ krila radikalne, kleronacionalističke desnice u elitne kulturne institucije kao grotesknih arbitara elegancije (slučajevi a la „Fajgelj“) i tome slično, i – šta dobijate? Sve liči na to da Srbija „sazreva“ za nešto poput Jobbika u Mađarskoj ili čak Zlatne zore u Grčkoj. Dobro, razume se da mi već sada (štaviše – odavno) imamo organizacije tog profila, ali ne govorim ovde o profilu nego o – snazi i uticaju. Ovo je možda poslednji trenutak u kojem se te strukture još sa koliko-toliko opravdanja mogu nazivati marginalnim.
Nije da sam zloban i ne bih da zakeram, ali evo i posle Marakane, Voždovca i Mitrovice, ne mogu a da ne priupitam radoznalo da gde li se denuše silni oni Mudraci koji su nas vaktile ubeđivali da su nama potrebni baš „lečeni“ nacionalisti na vlasti, jer da baš oni i mogu i znaju i hoće da pacifikuju ekstremiste, što vlastima demokratskog mejnstrima ne polazi za rukom jer su iz tog (tupog) ugla po defaultu „izdajničke“? Pa, ja nešto ne primećujem tu pacifikaciju, to jest, vidim je u parlamentu ili u vodećim medijima, ali zato sve više i jače divlja po obodima društva, od ulice do sajber sveta. Ah da, izvinjavam se, zaboravio sam da bi sve bilo drugačije da su Vučić i Vulin dobili onih traženih „45 minuta“, ali eto, ne dadoše dušmani.
