U Siriji ne samo da ne jenjavaju sukobi nego su tu i dalje sporne zalihe hemijskog oružja koje su pre samo dva meseca za sve velike sile bile najveća međunarodna briga koja je pretila da u najmanju ruku izazove regionalni rat na Bliskom istoku. Tragedija Sirijaca, krvavi građanski rat upleten u klupko međunarodnih interesa, pretvorila se u apsurd brže nego što to obično biva – bilo je potrebno samo nekoliko nedelja nakon što se završila velika rusko-američka diplomatska drama oko hemijskog napada u okolini Damaska od 21. avgusta, da problem postane jedan od onih koje niko ne želi u svom dvorištu. Nakon što se odustalo od vojne intervencije protiv režima Bašara el Asada, pitanje sirijskog hemijskog arsenala se povuklo iz udarnih vesti, izveštaji UN-a o incidentu kod Damaska postali su manje potentni od optužbi za klimatske promene, veliki igrači su se okrenuli Ukrajini i drugim živim pričama, a epizodni junak iz Haga, pod nazivom Organizacija za zabranu hemijskog oružja (OPCW, Organisation for the Prohibition of Chemical Weapons) dobila je iz nekog razloga Nobelovu nagradu za mir. Konkretan problem je, međutim, ostao nerešen i pritom je težak 1200 tona.
Nakon usvajanja UN Rezolucije 2118, Asadov režim se obavezao da digne ruke od svog hemijskog arsenala razmeštenog na 27 lokacija, a međunarodna zajednica i pomenuti OPCW su dobili zadatak da ga unište do 31. decembra, datuma koji je velikom diplomatskom mukom ispregovaran između SAD i Ruske Federacije. Deo posla jeste urađen, o čemu je OPCW izveštavao iz nedelje u nedelju. A onda se, na konferenciji u Hagu prošle nedelje, saznalo da OPCW ne može da ispoštuje zadati rok, ne zato što Asadov režim postavlja bilo kakve prepreke, već što ne postoji teritorija na koju bi se preostala količina najproblematičnijeg hemijskog oružja mogla transportovati i potom bezbedno uništiti. Nekoliko zemalja poput Velike Britanije, Belgije, Francuske, Nemačke, skandinavskih država, zapravo čitave Evropske unije, odbile su da se prihvate tog posla, pa se pojavila ideja da se arsenal ukrca na brod i uništi u međunarodnim vodama Mediterana.
NEPOŽELJAN TERET: Ispostavilo se da je američka administracija nedeljama nakon usvajanja Rezolucije pregovarala sa Albanijom da se na njenoj teritoriji izvrši anihilacija opasnih agenasa, na šta je albanska vlada na kraju pristala. Pokazaće se uzaludno. Čak i konzervativni američki listovi poput „Vašington posta“ sada pišu kako su tokom ovih pregovora SAD vršile ogroman pritisak na Albaniju uprkos negativnom stavu lokalnog javnog mnjenja. Pre dve nedelje u Tirani su organizovani masovni protesti na kojima su demonstranti zahtevali da se hemijski otpad ne unosi u njihovu zemlju. Drama južnog suseda Srbije se okončala kada je albanska vlada ipak donela odluku da odbije ponudu. I mada su se na konferenciji u Hagu sastali predstavnici 41 države, nije bilo moguće naći dogovor čak ni za brod na koji bi se 19 vrsta preostalog hemijskog oružja mogle ukrcati. Ali i da je iko ponudio svoje tankere, ostalo bi otvoreno pitanje kako na brodu bezbedno uništiti toliki arsenal i da li bi morima lutao Hemijski Holanđanin, nepoželjan u svakoj luci i izazov za pirate.
Drama sa hemijskim oružjem počinje u zoru 21. avgusta, kad su nakon dve godine mučnog rata između trupa lojalnih predsedniku Asadu i pobunjeničkih grupa, stanovnici predgrađa Damaska počeli masovno da se javljaju u lokalne bolnice. Ispostaviće se da je jedna od strana upotrebila hemijsko oružje, i da je tom prilikom poginulo 1400 ljudi i dece, a slučaj će u svom izveštaju kasnije potvrditi i UN. Taj nehumani događaj pokrenuo je lavinu reakcija i nagovestio američku vojnu intervenciju protiv Asada. Posle pregovora sa Rusijom, SAD odustaju od intervencije i 14. septembra sklapaju okvirni sporazum, na osnovu koga 27. septembra Savet bezbednosti donosi pomenutu Rezoluciju 2118.
U skladu sa njom Asadov režim 14. oktobra pristupa Konvenciji o hemijskom oružju iz 1993. godine, poznatoj po skraćenici CWC, a čiji je pun naziv Convention on the Prohibition of the Development, Production, Stockpiling and Use of Chemical Weapons and on their Destruction. Tako Sirija postaje 190. država koja joj je pristupila. Uporedo sa tim Švedska akademija saopštava da dodeljuje Nobelovu nagradu za mir organizaciji OPCW, koja je do ovog slučaja bila samo administrativno telo koje se staralo o sprovođenju Rezolucije, bez ozbiljnijih nadležnosti, kakve, na primer, ima Atomska agencija u pogledu zabrane proliferacije nuklearnog oružja. Asad u međuvremenu prepušta sve svoje lokacije, sve hemijsko oružje i sve zalihe OPCW-u, koji od 6. do 27. oktobra počinje da uništava postrojenja za proizvodnju arsenala i uništava deo zaliha. Postrojenja se čak zalivaju betonom i OPCW saopštava da Asad više ne može stanju da proizvodi nove hemijske agense. No, najopasniji od onih koji su već proizvedeni, ostaju netaknuti.
OD SPALJIVANJA DO TANKERA: Hemijsko oružje sadrži razne agense, koji se mogu razvrstati prema hemikaliji koja ima štetno dejstvo na one koji su joj izloženi, pa su prema tome poznati hemijski otrovi kao što je iperit iz Prvog svetskog rata ili kao VX gas i čitav niz drugih nervnih gasova kakvih ima mnogo u sirijskom arsenalu. Izloženi ovim agensima mogu biti otrovani tako što ih udahnu, ali i preko kože ili vode koju piju. Manje doze dovode do disajnih i srčanih problema, dok izloženost većim dozama u ratnoj zoni obično znači paralizu i bolnu smrt. Uništavanje ovakvih supstanci je, kao i proizvodnja, specifičan proces. Danas su poznate tri metode, ali nijedna od njih ne podrazumeva da se to čini u brzini i iznudici, i bez teritorije na kojoj bi se to dogodilo.
Prva metoda je poznata kao incineracija, odnosno spaljivanje. Za to su potrebna postrojenja na kopnu u kojima se agensi spaljuju, a najveća mana je mogućnost da opasne supstance tokom spaljivanja dospeju u atmosferu, pa su u nekim zemljama poput Rusije čak i zakonom zabranjene. Druga metoda podrazumeva hidrolizu tokom koje se hemijski agensi neutrališu i gde nema nikakve opasnosti po okolinu. No, postrojenja te vrste su preskupa, predugo se grade, a i sam proces je spor, a na samom kraju ipak preostaje jedna količina opasnog otpada koja se dalje mora spaliti i negde uskladištiti. Treća metoda podrazumeva kontrolisane detonacije oružja u posebnim boksovima. Ona je realno najbrža, no nezgodno je što su ljudi koji rukuju oružjem i detoniraju ga izloženi izvesnom riziku, a i posao se ne bi mogao završiti u celosti – svi danas poznati boksovi ove vrste su manji od pojedinih sirijskih projektila sa hemijskim agensima, pa jednostavno ne bi poslužili.
PRIVATNI PREDUZETNICI: Poslednja ideja, o kojoj se razgovaralo u Hagu bila je da se koristi nova američka tehnologija uništavanja hemijskog oružja portabl uređajima na otvorenom moru koju su SAD ponudile kao opciju. Ovo malo ko smatra dovoljno pouzdanim rešenjem, a eksperti OPCW-a su izrazili strah od bilo kakvog rešenja na moru. Kako bi se problem usvajanja sirijskog arsenala barem donekle vratio u normalne tokove, rok predviđen za uništavanje celokupnog arsenala je prošle nedelje pomeren na 5. februar. U međuvremenu, OPCW je otvorio tender i pozvao privatne kompanije da se poduhvate ovog posla. Za tu namenu određeno je između 47 i 54 miliona dolara, a rok za prijavljivanje kompanija je do kraja novembra.
No, i kada do toga dođe, pitanje teritorije na kojoj će se to desiti i dalje ostaje otvoreno – u svakoj od zemalja okruženja, do koje se relativno brzo može stići bilo zemljom ili morem, mogu se očekivati ništa manje problematične reakcije od onih u Albaniji. Uz to, javlja se još jedan nimalo banalan problem. Asadov režim je, naime, pre samo dva meseca autoritarno kontrolisao 27 lokacija sa hiljadama tona materija koje niko sa iole dobrim namerama ne može ni da poželi, a kamoli proizvede i kupi u tolikoj količini, da bi pre desetak dana zvaničnici vlade obavestili OPCW da oni više ne mogu potpuno da garantuju bezbednost ovog arsenala. I tako, međunarodne sile su se, na kraju ove jesenje igranke sa hemijom, našle u smešnoj poziciji. Sirijska vojska je prihvatila da osigura svoj arsenal sve dok ne napusti teritoriju zemlje, ali pošteno priznaje da to sama neće moći. Najveći problem će biti kako transportovati sve te materije do bilo koje luke kopnenim putem, a sirijske vlasti traže posebna vozila koja bi morala da se upotrebe za tu namenu. OPCW sada moli za pomoć na svim stranama i nada se da će im neko u Moskvi, Vašingtonu ili Briselu podići slušalicu.
