Pre desetak godina novinarka pitala Liv Ulman nešto o njezinoj kćeri, koja da li je isto glumica, mada još ne toliko slavna. Majka je kazala kako naravno pomaže svome čedu da nađe svoj put, ali je dodala: „Naša deca prolaze kroz nas, a nisu mi.“
Možda je ovo njena rečenica, možda je u Norveškoj narodna izreka, za nas je to strano, pa evo i ja pišem „za nas“, a ne „za mene“, množina je naša kuća, naša sigurna kuća, ona je i naš izbor i naš udes, samim tim i naša budućnost. U „mi“ je nama toplo, u reči „naši“ još nam je toplije, imamo sad i takonazvanu društvenopolitičku udrugu.
&
Položaj naših naroda bio je težak, nije li to bio lajtmotiv našeg školovanja? Tada smo žalili i narode u drugim republikama, moje pokolenje zamrzelo je Franju Tahija što je onako postupio sa našim Matijom Gupcem. Po čisto sirotinjskoj liniji držali smo stranu Igoovim i Dikensovim junacima, iako nisu imali ni kap slovenske krvi. Pustili smo i koju suzu zato što su bili siročići, što su morali ne samo da kradu, nego i da tu protivzakonitu zaradu predaju svojim mentorima i vlasnicima, ali to je bio da tako kažem klasni i generacijski izlet: večiti zadatak učenika bio je uživljavanje u nepravdu i muku okomivše se na naše pretke: pogibija beše kao dobar dan, gubila se glava u okupatorskoj odmazdi često, malo je falilo da se uopšte ne rodimo.
Naravno da je mučeništvo imalo i drugu stranu, iskonska čežnja za slobodom izgubljenom na u ono vreme baksuznom a danas neprežalnom Kosovu iznedrila je silne ustanike, hajduke, junake – svakom opismenjenom Srpčetu pripadao je delić te ustaničke i paravojne slave: dizali smo bune sve dok nam turski paša nije predao ključeve grada Beograda, dobro, ne nama, ali našem knjazu iz danas diskriminisane i zaboravu prepuštene dinastije Obrenovića.
Kao đak bio si službeno ponosan na sve nokte koji su u ondašnjem istražnom postupku stradali jer naši ne htedoše da odaju istrajnom okupatoru nijednog jataka, to su bili preporučeni uzori, ama za me nedostižni: ako ovo i od mene očekujete, dragi učitelji, gorko ste se preračunali, ja se radujem što ćemo raditi kao da će sto godina biti mir, ne samo što bi me zulumćarski pedikir bacao čas u nesvest čas u izdaju nego mi ne bi prijalo ni da se sa glavnom zvezdom osmanlijskog mačevanja uhvatim u tobože ravnopravan sportski koštac; pucanje u bure sa našim rođenim barutom, ako već nema druge, jedino je što bih iz cele istorije mogao lično da ponovim, ako mi i tu ne bi zadrhtala kukavička desnica, usled čega bih promašio džebanu i možda štaviše lakše ranio svog pretpostavljenog.
&
U Drugi svetski rat verujem kudikamo više nego u Kosovski boj, lično sam poznavao barem dvadeset učesnika, znam kuću u kojoj je Špiler ošamario mladića, komunistu i antifašistu: potekao je potonji iz bogate seljačke porodice, ogromna avlija bila je patosana prvorazrednom ciglom dostojnom ma kog domaćinstva u Nemačkoj. Čika Đoka Đirski (Jovanov) bio je prvi invalid koga sam video: energičan, crnokos čovek na štakama i na jednoj nozi; umesto druge, odsečene iznad kolena, visila je nogavica sa namrtvoušivenom, jedinstvenom da kažemo manžetnom; moj stric Ivan poginuo je na Sremskom frontu u svojoj devetnaestoj godini, nepuna dva meseca pre kraja rata.
Jednog sam dana skupio hrabrost i pitao oca je li ubio kojeg Nemca. Rekao je da ne zna; pucali su i jedni i drugi iz daljine, najčešće nasumce te otud veruje da je dosta pripadnika Rajha izbeglo njegove sve u svemu neadresirane kuršume. Laknulo mi je, ali šta bih i da je odgovorio potvrdno? Čak i da je kao pripadnik streljačkog voda zasigurno presudio neprijateljskim vojnicima, ipak bi to bio on, to ne bi bio čak ni njegov otac, u to vreme štićenik Stalaga XVII, logora slavnog toliko da je snimljen o njemu i film, a kamoli ja, koji ću se roditi čitavih sedam godina nakon Dana pobede.
&
Ispisavši se samovoljno iz istorije, ispisao sam se i iz svih drugih oblasti u kojima se ljudi poistovećuju bilo sa celom nacijom bilo sa njenim najistaknutijim sinovima i kćerima. Ako sam dotad i navijao pomalo za „Vojvodinu“, znao sam da je Nešticki Nešticki, a da sam ja ja: obožavao sam kao i svi fudbal, baratao sam loptom na zadovoljavajući način, radio sam sâm na nekim driblinzima danima, ali nisam spadao u vrhunske farkaždinske igrače. Pa i da sam bio bolji, bio bih opet ja ja, i ma koliko uspeha da su postizali jugoslovenski sportisti nisam nikada umeo da kažem „mi“ (mic po mic izgubiću dar da izgovorim i „naši“): čime se ja ponosim ako Korać postiže toliko koševa, i zašto sam se danas, videvši da bi Đoković mogao izgubiti od Vavrinke, uopšte štrecnuo: ne bi li bilo pravedno da siromašniji i manje harizmatični Švajcarac malko slavi? Ili sam zatočenik krvi i tla, pri čemu mi Đokovići nisu ni dalji rod, a njihov najslavniji primerak živi u Monaku? Ili mi je stalo da moj bivši sugrađanin postigne rekord, a rekord šta je nego preterivanje i teška karabudževina, čoveče, pa pisao sam toliko o vrhunskom sportu kao o vrhunskom preterivanju i predstavljao se kao pristaša amaterskog sporta, nepovezanog sa kapitalizmom. Tja.
