Pre nekog vremena radio sam televizijski intervju sa jednim domaćim političarem i u pauzi za reklame zabrinuto sam konstatovao da me „njegovi sada sigurno razapinju po Tviteru“. Pogledao me je sa mešavinom sažaljenja i gađenja. „Kako te ne mrzi da gubiš vreme na to?“, uzvratio je.
Nismo više pričali o tome, ali moj utisak je bio da taj negativan stav prema društvenim mrežama nije posledica ignorisanja već, naprotiv, uvida u ono što se tamo objavljuje i mogućnosti da vas svako odalami, bez rizika po sebe. A ako su primedbe i podsmevanja anonimnih korisnika opravdani, taj šamar boli jače.
Političari i javne ličnosti (provereno) prate šta se o njima piše na društvenim mrežama, a neretko se za to služe anonimnim nalozima. S tim da je privlačnije udariti na onoga ko se na mreži legitimisao ne bi li i na taj način privlačio birače ili obožavaoce, posebno „one mlađe“ do kojih je teško dopreti drugim sredstvima jer ih sem interneta ništa i ne zanima.
Tako dođosmo i do korisnika @RT_Erdogan koji se poslednjih dana proslavio blokiranjem Tvitera u celoj jednoj državi, Turskoj, jer je kao premijer bio u takvoj mogućnosti.
Iznerviran što se na Tviteru masovno razmenjuju poruke koje korisnike navode da preslušavaju snimak na kome on navodno daje instrukcije sinu gde da skloni poveću količinu keša koji ne bi bilo zgodno da policija pronađe, Redžep Tajip Erdogan naložio je da se pristup ovoj društvenoj mreži u Turskoj onemogući.
Da budemo pravedni, to nije bila njegova prva reakcija. Najpre je pokušao ljudski, pregovorima da ubedi menadžment Tvitera da pogase nekoliko hiljada naloga onih koji su preterano otrovni prema njemu. Nije naišao na potpuno razumevanje, mada je Tviter sklon da blokira naloge onih za koje se dokaže da zloupotrebljavaju mrežu za širenje mržnje ili neku drugu vrstu zloupotrebe. Kada otvarate nalog, dajete pristanak da vas isključe ako ocene da ste zaslužili. U ovom slučaju Tviter nije video kršenje svojih pravila.
Ali je zato Erdogan zaključio da Tviter ne poštuje turske zakone i Republiku Tursku, što „neće da može“, te je naredio blokadu.
Imao je razloga. Tviter je izuzetno popularan u Turskoj, sem premijera koristi ga još deset miliona ljudi uključujući i predsednika Abdulaha Gula, koji se javno usprotivio odluci premijera i to objavio – na Tviteru!
Internet provajderima naloženo je da se svima koji ukucaju „twitter.com“ a nalaze se u Turskoj na ekranu pojavi informacija o zabrani pristupa i to se pokazalo funkcionalnim. Otprilike petnaest minuta.
Jer, da biste uspešno blokirali internet morate imati potpunu kontrolu nad celokupnim saobraćajem, što ne uspeva u potpunosti ni u Kini, gde se u tu svrhu ulažu ogromne pare i postoji „elektronski Veliki zid“ (Great Firewall of China).
Provajderi su Tviter blokirali preko DNS servisa (Domain Name System) čija je svrha da ime domena (twitter.com) pretvori u niz brojeva, IP adresu (npr. 199.16.156.198), koju računar razume pa može da vas odvede na željenu lokaciju.
Ova vrsta blokade prevazilazi se prilično primitivno. Dovoljno je da preskočite DNS server vašeg provajdera tako što ćete u podešavanjima za pristup internetu uneti, recimo, DNS server Gugla čija je adresa 8.8.8.8. Ne radi se ni o kakvom subverzivnom delovanju. Mnogo korisnika i inače koristi Guglov DNS radije nego onaj svog lokalnog provajdera, jer se stranice tako učitavaju brže. Gugl ima bolji „imenik“ nego većina provajdera na svetu, brže daje odgovor gde se koji sajt nalazi.
U turskom slučaju, savet da se promeni DNS momentalno se raširio internetom, pa i ulicama, jer su svuda osvanuli grafiti sa četiri osmice i tačkama između. Inače, to nije jedini DNS server Gugla, niti jedini DSN server koji može alternativno da se koristi. Turski provajderi su ubrzo blokirali i Guglov DNS, doduše nakratko. Odustali su, jer nije postojalo nikakvo opravdanje za takvu blokadu. Gugl nije obljavljivao protivzakonite sadržaje. A ima dobre advokate.
Drugi način da se izbegne blokada bilo je uspostavljanje privatne virtuelne mreže (VPN) čime se uglavnom služe firme. To vam daje mogućnost da povežete kompanijske kompjutere koristeći internet, tako da vam niko sa strane ne upada u sistem. Mana je što se ovaj servis obično dodatno plaća. Dobra strana je što internet provajder ne može da određuje čemu ćete, a čemu nećete pristupati.
Potom sledi Tor, još jedan popularan servis nastao da bi sprečio velike kompanije da prate šta radite na internetu i presreću vas reklamama. Kada spustite Tor na svoj kompjuter, on vas vezuje sa drugim korisnicima i vaše kretanje po internetu se komplikuje. Svaki put do sajta dolazite sa nekog drugog računara, tuđeg, tako da provajderi ne mogu da vas prepoznaju, ne znaju iz koje ste zemlje, reklo bi se da do Tvitera dolazite alternativnim pravcima.
Čim je blokada objavljena, Tviter je korisnike podsetio da mogu da tvituju i SMS-om, slanjem poruke na lokalni broj. Mana je što tako možete samo da objavljujete, ali ne i da čitate.
Isto važi i za servis Ispričaj tvit (Speak to tweet, @speak2tweet) gde pozivanjem telefonskog broja možete da ostavite zvučnu poruku koja se onda emituje na Tviteru i ko hoće može da je presluša. Tu je problem što su sve poruke iste, teško je razaznati koja dolazi iz Turske, koja iz Gruzije ili Japana, ali se to može prevazići retvitovanjem od strane drugih korisnika, sa slobodne teritorije.
Erdogan nije prvi kome je palo na pamet da „zaustavi Tviter“. Mnogi su tome pribegavali, uglavnom u očaju, još otkad je Tviteru pripisana značajna uloga u Arapskom proleću, naročito u njegovom egipatskom delu. Tokom nemira u Britaniji 2011. i premijer Dejvid Kameron zapretio je zabranom Tvitera iz istih razloga. Ova mreža pokazala se kao vrlo zgodna za organizovanje protesta i širenje informacija koje režim ne kontroliše.
Ali svako ograničavanje internet komunikacije zapravo pospešuje realni aktivizam. Onaj ko ne može da tvituje, a to je komforna delatnost, najednom se aktivira, počinje da traži druge načine da svoju poruku pošalje, na kraju ustaje iz fotelje menjajući svoj virtuelni protest u pravi.
E, to je već stvarno opasno.
