Postalo je već notorna stvar da medijska „sezona kiselih krastavaca“ više ne postoji ni globalno, a kamoli lokalno; „letnja šema“ je umrla svugde, osim na izvesnim ovdašnjim televizijama, kojima je to tek tobože elegantan način samocenzure, dok ne smisle nešto bolje i trajnije. Doduše, stariji novinari (a još ih ima starijih od mene, što počinjem da umem da cenim) još se s nostalgijom prisećaju onih vremena kada su novinski urednici napumpavali ili naprosto izmišljali blentave teme tipa miš u pivu, žilet u hlebu, žilet u mišu, pivo u hlebu i t. sl. ne bi li nekako popunili stranice novina. Mlađi ih gledaju kao poludele vanzemaljce, što više i nije sasvim netačno.
Kako god, u nezdravom izobilju letnjih tema, jedna od onih koje su isplivale bilo je i pitanje godišnjih odmora, odnosno letovanja, političarskih dakako: da li, i ako da, koliko, i gde?
Prvo pitanje je, da se odmah razumemo, bolesno, patološko: svakom čoveku je potreban odmor. On je čak i neka vrsta zakonske obaveze: ne samo za poslodavca nego i za samog radnika. Naime, čovek koji se nikada ne odmara naprosto će pući, pregoreće. I onda će se odmarati zauvek, ali malo prerano. A toliko je toga još mogao da nam da…
Tri su odmora (od kojih jedan nekonzumiran) ovog leta ušla u žižu ovdašnje pažnje: Aleksandra Vučića, predsednika Nikolić Tomislava i Bojana Pajtića. S jedne strane, to je dobro: nije baš da je bilo sjajno u ona vremena kada nismo smeli ni znati ni pitati gde nam se, kako i koliko baškare Važni Drugovi, a koje je najbolje opisao legendarni Vib onom svojom : „Plavo more, bele vile, crveni Drugovi“. S druge strane, ako se u toj radoznalosti pretera, sve to prestaje da bude demokratska briga glede mogućeg trošenja narodnog novca, i postaje trivijalni tabloidni teror, bljutava demokratije.
Slučaj Nikolić Tomislava tu je nekako najjasniji, pa u nekom smislu i najčestitiji. Predsednik države nam se odmarao u Bodrumu, u tradicionalno (naročito njemu, starom radikalu) prijateljskoj Turskoj, u zakonitom društvu gospođe www.supruga.predsednik.rs, formerly known as Dragica. Rekao bih da Otadžbina za to vreme nije štetovala tj. da se njihovo odsustvo ni po čemu nije osetilo, što je jako dobro, baš kao što su odlični oni dani u kojima se predsednikovo prisustvo u zemlji i na radnom mestu ni po čemu ne oseća; sve nevolje s Nikolićem počinju tek kad ovaj popusti lošoj navici i počne nešto da radi. U tom smislu, rado bih bio platiša nekog, hajmo reći, „bodrumskog poreza“, kojim bismo predsedniku i supruzi.predsednik.rs solidarno (u)platili boravak na Crnom moru do kraja mandata. I to bez internet konekcije, molim!
Belaj, dakle, dolazi s ovom preostalom dvojicom. Bojan Pajtić je, ispostavlja se, proveo tri nedelje u Rovinju, i to je bio povod naprednjačkoj propagandnoj artiljeriji da ga zaspe uobičajeno populističkim granatama: te on se tamo banja dok narod grca u bedi, te vidi kako mi radimo dok se opozicija razgaćila, pa još kod naših dušmana (to poslednje nije izrečeno, no se potuljeno podrazumeva), i sve u tom stilu, suštinski i dalje radikalskom. Po povratku, Bojan je Pajtić rekao nešto u smislu „da, bio sam na odmoru u Rovinju, pa šta“, što je sasvim u redu; ono što mu zameram je to da je krenuo da objašnjava kako je, eto, bio u gostima kod prijatelja, što valjda znači – nije plaćao smeštaj…
Gle’te ovako: Bojan Pajtić je profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu, predsednik Vlade Vojvodine i predsednik Demokratske stranke; valjda čovek tih „performansi“ može da tokom godine skucka novce za jedno skromno porodično letovanje o sopstvenom trošku?! Pa evo, i ja sam bio u Istri, doduše dve nedelje, u tzv. privatnom smeštaju, pošteno plaćenom po tržišnoj ceni, iako podozrevam da zarađujem manje od Pajtića… Je l’ u tome nešto loše? Pajtić je, pretpostavljam, rekao istinu (to za „smeštaj kod prijatelja“), ali više bih voleo da ju je nekako preskočio, jer je zazvučala kao opravdavanje, tj. kao makar i nesvesno defanzivno ugađanje populizmu i demagogiji radikalskog kova.
A kad smo već kod tih ljupkih svojstava, eto nas i do odmora Vučića, Aleksandra Vučića. Ako sam dobro shvatio (tad sam se švrćkao po Istri, ne mareći za patnje Otadžbine), Vučić je bio najavio „odmor“ u impresivnom trajanju od jednog vikenda, i to dakako strogo unutar Srbije, a onda se odrekao čak i tog minijaturnog kvaziodmora – toliko ima posla na spasavanju voljene Srbije od svih nas koji smo je upropastili, da ne postizava. I to je prošlo nekako utiho, osim jednog sasvim genijalnog Somborčevog stripa u „Blicu“…
Lično me se ne tiče gde se i koliko odmara Vučić, ili me se bar ne bi ticalo da se radi o privatnom licu, i da njegova stranka nije od tuđih odmora napravila demagoško politikantsko vrelo. Ovako, držim da bi Vučića trebalo silom zakona oterati na zakonom propisani odmor: ne samo zato da mi malo danemo dušom nego sam siguran da bi to naposletku i njemu prijalo… A sve i ako ne bi, toliko nam ipak duguje: u protivnom, pocrkaćemo načisto od ovolike količine demagogije, prenemaganja i patetičnog busanja u mesijanski rutava prsa našeg stahanovskog trudbenika. A lepo kaže ona stara, baš onako pesmica: „Dečko, ajde oladi!“ Možda baš u Rovinju, zašto da ne? Bojane, budi drug, daj čoveku broj telefona tog tvog istarskog ortaka…
