Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Deo beogradskih medija je prošle nedelje objavio informaciju da je u Beogradu, u Gospodar Jovanovoj ulici broj 47, srušena kuća iz XIX veka u kojoj su živela čuvena braća Baruh, što je izazvalo niz potpirivanih gnevnih reakcija u javnosti. Ovu informaciju niko nije proveravao, jer da jeste, znali bi da ona – nije tačna. Srušena kuća nije bila kuća braće Baruh, niti bilo koga iz njihove porodice. Pa ipak, iako lažna, ova vest imala je jednu dobru posledicu – skrenula je pažnju na znamenitu beogradsku jevrejsku porodicu i njenu tragičnu sudbinu
Bilo je to ovako: U nedelju, 10. avgusta, počelo je rušenje stare i oronule kuće u beogradskoj Gospodar Jovanovoj ulici broj 47. Tom prilikom greškom je presečen električni vod, pa je susedna zgrada ostala bez struje. Stanarima, prirodno, to nije bilo pravo, pa su potražili satisfakciju od medija. Novinarima su ispričali da je neko sravnio sa zemljom kuću u ambijentalnoj celini „Stari Beograd“, dakle u zaštićenoj zoni grada, da je ta kuća bila pod zaštitom države zato što su u njoj stanovala braća Baruh, i da je to rušenje obavljeno bespravno, jer ko ima građevinsku dozvolu, taj ne počinje posao u nedelju! Usledio je niz gnevnih reakcija u javnosti.
Uz napomenu da su im se obratili stanari iz Jovanove ulice, Studio B je u ponedeljak prvi objavio kratku, korektnu i objektivnu vest o rušenju, u kojoj nije bilo ničeg što bi izazvalo negativne reakcije. A onda je u utorak „Blic“ objavio tekst naslovljen „Tuga i sramota. Srušili kuću porodice Baruh u centru Beograda“, čime je sugerisao čitaocima šta da misle o, kako je pisalo, rušenju „zgrade iz XIX veka“ i to „građevine pod zaštitom države“, o bagerima čija je buka „komšijama prekinula popodnevni odmor“, i o gradnji na mestu napuštene kuće „poslovno-stambenog objekta od 1690 kvadrata, sa dve podrumske etaže, prizemljem i dva sprata“. Ovaj tekst je istog dana prenelo nekoliko medija, i već oko podne grad je brujao da je srušena kuća braće Baruh, što se po mišljenju čaršije, naravno, nikad ne bi desilo da neko nekom nije dozvolio da uništava našu istoriju i naše vrednosti! Odmah se oglasila i Nova stranka pitanjem „da li se ovako čuvaju spomenici kulture, da li je ovo način da se poboljša kulturna i turistička ponuda Beograda, čemu služi Zavod za zaštitu spomenika kulture kada sam dozvoljava njihovo rušenje i decenijama ne čini ništa da značajne zgrade obnovi, konzervira i uvede ih u kulturnu i turističku ponudu grada?“
TRAŽENJE KRIVCA: Sutradan je naslov u „Blicu“ – „On je srušio kuću porodice Baruh. Ko je Majkl Đorđević?“, o američkom biznismenu srpskog porekla, čija je privatna firma „GJ 47“ kuću srušila da bi na njenom mestu sagradila stambeno-poslovni objekat, ovom slučaju dodao novu dimenziju, i novu temu za komentare po društvenim mrežama i novinskim sajtovima. Taman kad se pomislilo da više nema novih elemenata za potpirivanje javne ogorčenosti, objavljeno je saopštenje gradske uprave da je „današnja gradska vlast ovaj problem nasledila“ pa je priča o rušenju kuće u javnosti proširena na sukob između pristalica današnje i bivše gradske vlasti.
Povodom ovog slučaja oglasio se i Savez jevrejskih opština: agencija Beta prenela je da predsednik ovog saveza Ruben Fuks smatra da je „rušenje kuće porodice Baruh iz XIX veka u Beogradu, nedopustivo“ i da je najavio da će tražiti objašnjenje kako je mogao da se sruši objekat koji je pod zaštitom države. „Tražićemo objašnjenje za ovoj postupak koji nije opravdan i nema realne osnove, i tražićemo da se ovakvi postupci ne ponavljaju jer Grad i ova država ostaju bez sećanja na svoju prošlost.“
Ali, ubrzo se oglasio Zavod za zaštitu spomenika kulture. U Zavodovom demantiju je pisalo da je sporna kuća podignuta početkom XX veka, znači da nije iz XIX veka kao što je pisalo u novinama, zatim da se „prema arhivskim planovima za prepravku i dogradnju kuća u Gospodar Jovanovoj br. 45, 47 i 49, zaključuje da je zgrada broj 47 od početka XX veka do tridesetih godina XX veka bila vlasništvo Smiljke Marković (udovica knjižara Marka Markovića), a od 1936. Živka Hajima Baruha, trgovačkog agenta iz Ciriha, koji nije u srodstvu sa beogradskom porodicom Baruh iako su prezimenjaci“, da se kuća nalazi „u okviru celine ‘Stari Beograd’ koja uživa status dobra pod prethodnom zaštitom“ što nije bio razlog da se i ona zaštiti zato što su „u okviru celine objekti različito vrednovani“. Zavod ujedno potvrđuje da je investitoru, preduzeću „GJ47“, čiji je vlasnik Majkl Đorđević, izdao mere tehničke zaštite i da mu je dao saglasnost na projektnu dokumentaciju, kao i da je investitor obavestio Zavod o početku gradnje i dostavio mu fotokopiju građevinske dozvole.
Međutim, iako je Zavodov demanti jasno objasnio da Živko Hajim Baruh, trgovački agent iz Ciriha, nije ni u kakvom srodstvu sa beogradskom porodicom Baruh, javne ličnosti i poznati blogeri ipak su nastavili da optužuju one koji su dozvolili da se sruši kuća braće Baruh.
A ništa od svega ovog ne bi bilo, niko od branitelja „kuće Baruh“ ne bi se obrukao zbog neznanja, niti bi reči mržnje bile upućivane ka krivcu čija krivica nije dokazana, ali se zna da postoji, da barem neko od svih onih koji su prošle nedelje uzvikivali imena braće Baruh prepisujući ih iz Vikipedije, nije iz te iste Vikipedije prepisao i rečenicu u kojoj jasno piše gde su stanovali Isidor, Bora i Josif Baruh: „Ulica, na Dorćolu, u kojoj su nekada stanovali ponela je njihovo ime (sic!), kao i osnovna škola sazidana u blizini njihove kuće (sic!)“. Nije moralo da se kopa po arhivama, da se pita Zavod za zaštitu spomenika kulture, ili Muzej jevrejske opštine, dovoljno je bilo samo da se do kraja pročita članak u Vikipediji!
IZ PORODIČNE HRONIKE: O porodici Baruh postoje tri knjige – Povest o braći Baruh, likovna monografija Bora Baruh, i Od Daviča do Čelebonovića – Ulice beogradskih Jevreja. Njihovi autori su Mirjana Belić-Koročkin-Davidović i Radivoje Davidović, novinari i publicisti.
Radivoje Davidović za „Vreme“ kaže da je prva adresa porodice Baruh bila u Ulici kralja Petra na Dorćolu, gde je Elijahu Ilija Baruh imao krojačku radnju. On i Bulina Zimbul, rođena Jarhi, i Elijahu venčali su se 1908. godine iako se pre toga nisu ni pogledali. O venčanju su odlučili njihovi roditelji.
Prvog sina Isidora Isu dobili su 23. aprila 1910. godine. Tada su živeli u Ulici Despota Đurđa. Tu se 19. 10. 1911. rodio Bora. U Ulici Visokog Stevana 25. oktobra 1913. godine, rodio se i treći sin Josif, Joži. Kada je izbio Prvi svetski rat Bulina sa tri sina odlazi kod svojih u Vidin, u Bugarsku. Dolazi i Elijahu iz zarobljeništva. U Vidinu im se 11. novembra 1917. godine rodila ćerka Rašela, Šela.
Povratak porodice Baruh u Beograd, kaže Radivoje Davidović, bio je tužan. „Ceo Dorćol bio je razoren u borbama za oslobođenje grada 1915. godine. Nije bilo ni njihove kuće ni radnje. Bez mogućnosti da ovde ostanu otišli su u Požarevac gde Elijahu otvara krojačku radnju i kuću kuće ispočetka. Stanovali su u dvorišnoj zgradi sinagoge u Nemanjinovoj broj 2. Ovde su rođene Simha Sonja, 5. marta 1922. godine, i Berta Bela, 22. avgusta 1924. godine.“ Naredne godine Baruhovi se sele u Niš gde se otac zaposlio u Zavodu za izradu vojne odeće. Stanovali su u Jug Bogdanovoj broj 50. Posle godinu dana, sve im je uništila poplava pa se ponovo sele, u Drinčićevu 7 u prinudni smeštaj. Od 1931. godine opet su u Beogradu. Sva tri brata su posle srednje škole upisala fakultete: Isa – Mašinski, Bora – Pravni, a Joži – Filozofski fakultet. Opet su na Dorćolu, kratko u Skender-begovoj ulici, pa u Ulici Princa Evgenija, to je današnja Ulica Braće Baruh, najpre u kući broj 11, pa zatim 13, a potom u Solunskoj 18.
Radivoje Davidović kaže da je Isa još za vreme studija na mitinzima oštro napadao tadašnji režim zbog čega je hapšen i proganjan. Posle studija postao je član Komunističke partije Jugoslavije, zaposlio se u „Mikronu“ i „Jesenici“, današnjoj „Goši“, ali je odatle otpušten zbog komunističke delatnosti. U jednoj policijskoj akciji uhvaćen je zbog rasturanja napredne literature i osuđen na osam meseci strogog zatvora. Bio je u Glavnjači, u sadašnjoj zgradi Prirodno-matematičkog fakulteta, i u zatvoru na Adi Ciganliji.
Bora je završio Pravni fakultet, ali se više interesovao za slikarstvo. Izlagao je na Jesenjim i Prolećnim izložbama u Beogradu sa grupom „Život“ i „Nezavisni“. Otišao je u Pariz na usavršavanje1935. godine, ali je tamo radio i u Komitetu za pomoć Španskom građanskom ratu. Zato ga policija hapsi i deportuje u Beograd. U Parizu je upoznao Elviru Žili, venčali su se, i dobili sina Žan-Kloda.
Najmlađi brat Joži će postati najveći buntovnik i često pominjano ime u studentskom i naprednom radničkom pokretu između dva rata u Beogradu. Bio je hapšen dvadesetak puta, i zatvaran u dva logora, u Višegradskom i Bilećkom.
Rašela Šela je bila član KPJ i organizator mnogih štrajkova tekstilnih radnica u fabrici „Elka“ na Dorćolu, zbog čega je više puta hapšena i zatvarana. Sonja i Bela su u SKOJ-u (Savez komunističke omladine Jugoslavije) i Poletu obavljale razne ilegalne zadatke.
Zato što su mu sinovi komunisti, otac Elijahu je dobio otkaz, zatim je napustio porodicu, otišao u Sarajevo, i više ih nije materijalno pomagao. Porodicu izdržavaju braća davanjem časova slabijim đacima, raznose mleko, i rade razne druge poslove.
RAT I SMRTI: „Šestog aprila 1941. u Solunskoj broj 18, porodica Baruh se okupila poslednji put“, priča Radivoje Davidović. „Dorćol je goreo. Jedna bomba pala je i na njihovu kuću. Na sreću, u tom trenutku svi su bili u skloništu Četvrte ženske gimnazije u Ulici cara Dušana, u današnjoj Prvoj beogradskoj gimnaziji. Dva dana posle ulaska nemačke vojne sile, Beograd, a posebno Dorćol u kome je živela velika jevrejska zajednica, bio je izlepljen plakatima na kojima je pisalo da svi Jevreji moraju da se prijave Požarnoj komandi na Tašmajdanu. U suprotnom, biće streljani. Po saznanju da se po nalogu Gestapoa nalaze na spisku za hapšenje, braća Baruh su pomoću lažnih isprava napustili Beograd. Joži i Isa su otišli u užički kraj da tamo pomognu pripremanje ustanka, a Isa Baruh je znatno doprineo stvaranju tamošnje prve partizanske čete. Poginuo je u borbi na Drežničkoj gradini 18. avgusta 1941. Joži Baruh je u Kosjeriću održavao zborove, bio je borac Crnogorske čete. Teško je ranjen u borbama za oslobođenje Bajine Bašte. Umro je u užičkoj bolnici 8. oktobra 1941. godine. Bora je u tek osnovanom Kosmajskom odredu bio politički komesar. Bio je organizator prve partizanske izložbe održane na Rudniku, inicijator Agitpropa u Užičkoj republici, pri Vrhovnom štabu i ilustrator lista „Partizan“. Posle rasformiranja Suvoborskog partizanskog odreda uhvatili su ga četnici i predali Nemcima. Posle mučenja u valjevskom zatvoru i u zatvoru beogradskog Gestapoa, streljan je na stratištu u Jajincima 4. jula 1942. godine.“
Šela i njen suprug Lazar Simić su u okupiranom Beogradu pripremali diverzantske akcije. Kad je eksplodirala naprava koju su pravili u svom ilegalnom skrovištu u Hadži Milentijevoj ulici, oboje su teško ranjeni. Uhapšeni su i iz zatvorske bolnice odvedeni u logor na Banjici i streljani 4. oktobra 1941. godine. Sonja je sa majkom Bulinom ostala u Beogradu. Radivoje Davidović priča da su oktobra 1941. godine dobile poziv da se sa stvarima i ključem od stana jave policiji za Jevreje i one sa lažnim dokumentima napuštaju grad – Bulina odlazi u selo Drugovac kod Smedereva, a Sonja u Jagodinu. Najmlađa sestra, Bela, neko vreme je radila u Jevrejskoj bolnici u Ulici Visokog Stevana, a zatim se krila po raznim skrovištima. Beograd je u to vreme proglašen prvim gradom u Evropi koji je judenfrei – „očišćen od Jevreja“. „Na ulicama se više nisu mogli videti Jevreji sa žutom trakom“, priča Davidović. „Ako ih je neko sakrivao odvođen je u logor. Bela je otkrivena na jednoj lađi, mučena u zatvoru Gestapoa i posle dva meseca streljana 13. marta 1943. godine. Imala je devetnaest godina.“
Posle oslobođenja Sonja je dovela majku u Beograd. Bulina, s velikim bolom zbog petoro ubijene dece, poslednje dana provela je uz unučiće – Sonjinu decu Isu i Dolores, i uz Borinog sina Žan-Kloda. Stanovali su u Gospodar Jevremovoj broj 30. Bulina je umrla 25. decembra 1959. godine i sahranjena je na Jevrejskom groblju u Beogradu. Isa Baruh je odlikovan Ordenom narodnog heroja, Bora Ordenom zasluga za narod prvog reda, Josif Ordenom zasluga za narod drugog reda. Sestre Baruh nosioci su Partizanske spomenice 1941. godine, a Sonja Baruh je dobila i tri posleratna odlikovanja: Orden zasluga za narod trećeg reda, Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i Orden Republike sa srebrnim vencem. Sonja Baruh je umrla 2000. godine. Danas su jedini naslednici porodice Borin sin Žan-Klod i Sonjina deca Isa Alkalaj i Dolores Moreno.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve