Sestra

Kažu da sam, kada su mamu odveli u porodilište, počela da trepćem kao luda. Bilo je super što sam sama s tatom, to je značilo da mogu da jedem pomfrita koliko hoću, jer njega nije mrzelo da mi to sprema. Ali, to ovaj put nije bilo dovoljno. Ovaj put, dešavalo se nešto ozbiljno, i ja sam osećala da mi život više neće biti isti.

Tata se zabrinuo i odveo me kod lekara. Za svašta su me vodili kod lekara, bila sam prvo dete. I za slovo r koje nikad nisam naučila da izgovorim, što me je sprečilo da postanem spikerka na radiju ili televiziji. Šteta, bila sam dovoljno lepa i pametna za to. Bar je tata tako oduvek tvrdio, ali je tvrdio i da neću uspeti ako ne naučim da pravilno izgovorim slovo r. Mislim da nikada nisam ozbiljno želela da postanem spikerka.

Nikada nisam želela ni da postanem starija sestra. Niko me nije pitao – hoćeš li sestru? Možda i jesu, ali se ne sećam. Možda sam rekla i da hoću, ali se ni toga ne sećam. Čak i da sam rekla da hoću, otkud sam to znala? Nikad nisam imala sestru. Imala sam samo tri godine. Nisam znala šta to znači, ni čemu služi.

I tako sam, od šoka valjda, počela da nekontrolisano trepćem. Tata mi je davao da jedem pomfrita, a ja sam treptala, i čekala da vidim šta će da se desi.

To je ujedno i moje prvo sećanje. Tata mi govori da je mama u porodilištu, a ja se pitam šta to znači, i šta ću sad. Kako da se ponašam? Drugo mi je sećanje ovo – vozimo se u „dijani“. Bila je bež boje, nesnosno je drndala, u onome što se obara da ti ne bije sunce u oči stajale su tatine naočare za sunce, a u pregradi sa mamine strane stajala je oker jelenska kožica u žutoj, plastičnoj futroli, sa slikom jelena. Je l’ jelenska kožica stvarno napravljena od jelena? Dobro pitanje da zbuniš mlađu sestru. Ali, pre toga – vozimo se „dijanom“ iz porodilišta, sedim na zadnjem sedištu pored kume, ona drži zamotuljak. Ne vidim ništa, a mnogo me zanima. Hoću ja da držim, ali mi ne daju. Ama, je l’ me zezate? Je l’ može jedna beba da bude toliko važna? I zar je moguće da prevazilazi moje sposobnosti?

Pre tog saopštenja da je mama u porodilištu, ne sećam se ničega. Ja sam, zapravo, postala ja, tek kad se pojavila moja sestra. Mislim da još nisam došla sebi od tog šoka i saznanja da sam ja ja, a ne neko drugi, i da postojim. Možda nikada i ne dođem sebi od tog šoka.

Moja sestra sada živi u drugoj zemlji. Otišla je da traži sreću, a ja sam bila u fazonu – srećan ti put. Nisam mislila da imam razloga da budem tužna. Hej, ko je još tužan kad mu neko drag ide iz Srbije?

Ima trideset godina, što znači da sam ja matora. Kad joj je bio rođendan, plakala sam kao kiša što nisam s njom. Taj dan sam se lepo isplakala, a onda sam uveče shvatila da sam tužna. I da mi strašno nedostaje. Onda mi je bilo lakše. Onda sam se setila da treba da naučim nemački kako bih mogla da pričam s njenom decom, pa mi se opet plakalo.

Moja priča o mojoj sestri je zapravo priča o meni. A priča o meni je priča o mojoj sestri. Tome izgleda sestra služi.

A i nije loše kad je udaš u Nemačku, pa kažeš – jao pa ja imam sestru u Nemačkoj.