Živim od prodaje fantazija

Ovo je samo delić jedne od prepiski u kojima svakodnevno učestvujem. Glumeći da sam Charlotte, Lisa, Mary, ali i Jon, Jens i mnogi drugi, dopisujem se sa Šveđanima. Hranim njihove seksualne fantazije i zarađujem ogroman novac za firmu u kojoj radim. Inače, fitta je isto što i „pičkica“, kuk je „kurac“, röv je dupe, a ja sam muškarac. Imam tridesetak godina i živim u Beogradu.

Poslom animatora, kako se to naziva, počeo sam da se bavim pre deset godina. Te 2005. sam, zahvaljujući poznavanju stranih jezika, radio kao honorarac na jednom državnom radiju. Do mene je nekako došao oglas u koj em strana firma traži ljude koji govore švedski. Javio mi se čovek i na srpskom rekao da je u pitanju firma koja se bavi SMS dopisivanjem tj. četom, i da traže animatore.

Mušterije, to jest korisnici, su iz Švedske tako da se četuje na tom jeziku. Na kraju, čovek je bojažljivo dodao i da je u pitanju „čet za odrasle“…

Tada sam, takoreći, živeo na mIRC-u (smartfonovi, whatsappovi, viberi i slični online kanali komunikacije s poznatima i nepoznatima nastali su kasnije) i četovanje sam obožavao. Nisam imao ništa protiv da mi neko još i plati za to. Pristao sam, obavio zvaničan razgovor i dobio posao koji radim i danas.

Svoje pravo ime krijem iza pseudonima, ali ne zbog moralnih razloga i mogućih društvenih osuda, nego moj šef ne bi bio srećan što o poslu pričam ovako javno.

KAKO IGRA POČINJE: Na internetu postoje razni sajtovi sa oglasima u kojima, uglavnom, lepe devojke traže muškarce za upoznavanje, dopisivanje, druženje, avanturu… Oglas čine fotografija devojke, kratak opis njene ličnosti i izgleda. Ispod je i objašnjenje da razgovor sa devojkom počinje nakon što se SMS pošalje na određeni četvorocifren broj; navedene su cene poruka, kao i način na koji se prestaje sa dopisivanjem. Sve je uređeno tako da korisniku izgleda kao da se stvarno dopisuje sa prelepom dvadesetogodišnjom studentkinjom, koja pravi pauzu u učenju tražeći zabavu sa zanimljivim momcima.

U stvarnosti, korisnik se dopisuje sa mnom ili s nekim od mojih kolega i koleginica animatora. Fotografija koju gleda je ukradena sa interneta ili legalno kupljena od profesionalnih modela. Posao nas animatora je da korisnika držimo što duže u razgovoru – on plaća poruke koje dobija od nas. Pričamo o tome šta bi mi radio, šta bi voleo da ja njemu radim, i tako dalje i mnogo dublje…

Postoji nekoliko jasnih zabrana – ne sme se pisati o mokrenju, igrama s fekalijama, nanošenju telesnih povreda, a zabranjeni su i razgovori sa maloletnicima. Neverovatno je koliko puta su mi korisnici nametali baš takve teme.

PROFILI KORISNIKA: Apsolutno svaki od korisnika već od prve poruke traži od nas da razmenimo privatne brojeve, jer je tako „jeftinije za oboje“. Mi se pravimo da ne vidimo njegov broj, da je cenzurisan, da firma verovatno blokira slanje telefonskih brojeva kako bi zaštitila žene, korisnice sajta, od maltretiranja i slično. Nekad ta objašnjenja upale, pa korisnici potroše brdo para dolazeći iznova i iznova. Nekad ne uspe, pa pobegnu odmah.

Sa desetogodišnjim iskustvom iz desetina hiljada razgovora sa korisnicima, mogu da kažem da su to, pre svega, usamljeni, nesigurni ljudi, koji nisu u stanju da na drugi način nađu intimnog partnera.

Ponekad pomislim da bi im bilo jeftinije da odu u javnu kuću, ali valjda svako ima neki ponos, pa misli: ajde, ovde plaćam čet, ne plaćam devojku. Doduše, mnogi su me pitali da li želim da mi plate za seks koji „ugovaramo“. U tim slučajevima uvek glumim „uvređenu damu“ („Pa, kakav je to način?! Nisam ja kurva!“), što mi je posebno zabavno.

Sa druge strane, pogrešno je misliti da se na ovakve četove javlja samo „socijalni škart“ nesposoban za normalne kontakte. Jedan od naših korisnika bio je i danas poznati svetski teniser. Tad je tek počinjao s treniranjem i glavna briga mu je bila da li će devojkama smetati to što mu je lice rošavo.

Intelektualci poput advokata i lekara se baš retko javljaju. Kada se jave, deluju kao da pokušavaju da nađu „nešto na brzaka“.

Dok smo na sajtu imali različite tematske čet-sobe, redovno je dolazio čovek koji je uporno tražio da ga neko kastrira jer je, kako je pisao – silovao komšijinu svinju. Razgovori s njim su bili posebno naporni jer je insistirao na zabranjenim temama.

U čet-sobu namenjenu za ljude iz bivše Jugoslavije, stalno je dolazila žena koja se predstavljala kao medicinska sestra Vida i koja se opisivala kao „sitna, crna, nabijena“. Na pitanje odakle je, uvek bi odgovarala: „od Banjaluke“. Uvek je tražila „nekog tipa da se seksaju“. Na dan kad je umro Slobodan Milošević, Vida je razgovarala s jednom koleginicom i posle nekih sat vremena vrelih poruka, napisala je: „Čovječe! Umro Slobo, a mi pričamo o seksanju!“

ALGORITAM: Na kraju svakog meseca, svakom animatoru se meri prosek broja poruka po broju korisnika. Na osnovu toga se određuje i ko će narednog meseca koliko da radi, a dele se i bonusi na plate. Plate nisu fiksne nego se obračunavaju po radnom satu. Suština je da ćeš zaraditi onoliko koliko si umešan u animiranju, odnosno koliko se korisnici dopisuju s tobom. Prosečan radnik može da zaradi od 200 do 400 evra mesečno.

Meni su se iskustva sa mIRC-a i više nego isplatila (o znanju stranih jezika ne treba ni govoriti). Od početka sam bio najbolji i zarađivao sam više od proseka. I sada mi se dešava da za šestočasovnu smenu pošaljem preko hiljadu poruka. Jedna koša 20 švedskih kruna što je malo više od dva evra…

Razvio sam čitave scenarije kako korisnika što duže zadržati u četu. Jedan od najboljih jeste da se sve vreme dogovaramo o susretu u realnom životu. Mnogi su dolazili na dogovorena mesta. Mnoge sam posle ubedio da firma nešto menja u porukama i onemogućava nam susret, a oni su dolazili i dolazili pokušavajući da se nađu s devojkom svojih snova. Zaljubljivali su se, čak maštali i o brakovima…

Isprva mi je sve bilo smešno i zabavno. Bilo mi je žao pojedinaca, ali s vremenom se sve to pretvorilo u puku rutinu: pitanje A zahteva odgovor B i pitanje C, na šta se nadovezuje E ili F, a potom G ili H. Jednostavan algoritam.

Posle nekog vremena počeo sam da se ponašam kao stvarna žena: on se javi na moj oglas, vidi moju sliku, godine, sve, a u prvoj poruci zahteva da mu pošaljem svoj broj i pritom ne kaže ništa o sebi. Pa šta on misli ko sam ja?! Jeste, evo, baš sam sedela i čekala samo njega, nepoznatog princa na belom konju, da mu dam broj i sebe celu.

To je, naravno, rezultiralo sve lošijim prosecima (ko je lud da skupo plaća razgovor s kučkom koja se istresa na njega), ali prošlo me je to. Ponekad radim i u korisničkom servisu firme gde telefonom razgovaram s besnim korisnicima i na fin način im objašnjavam da su glupi što ne čitaju uslove korišćenja četa i ostalih usluga. Suprugama objašnjavam da im je račun za mobilni toliko visok jer je njihov muž želeo da upozna zanosnu plavušu s interneta, roditeljima da su se njihovi maloletni sinovi lažno predstavljali kao odrasli kako bi prvo seksualno iskustvo imali s onom tetom sa slike.

SVE PO ZAKONU: Za razliku od Srbije, Švedska ima veoma jaku pravnu zaštitu potrošača. Svaka usluga mora da ima jasno istaknutu cenu, kao i način na koji se usluga prekida.

Što se tiče mog posla, potpuno je legalan. U uslovima poslovanja sasvim jasno piše da partneri u dijalogu mogu biti i zaposleni u firmi koji se u četu mogu lažno predstavljati a da to ne kažu. To nije napisano sitnim slovima – naprotiv. To je prva ili druga tačka među uslovima korišćenja, a to što ih niko ne čita je sasvim druga priča.

Mobilni operateri su takođe upućeni u stanje stvari. Pri konkurisanju za kratki broj preko kojeg se čet obavlja, firma mora da dostavi obimnu dokumentaciju i garancije o prometu. Ukoliko se ne ispune norme, gubi se kratki broj.

Kada se neki od korisnika buni prvo operaterima, oni im odgovaraju da ne znaju o čemu se radi i preusmeravaju korisnika na firmu koja nudi samu uslugu. Sama firma zatim kaže da oni pružaju tehničku podršku, dok se prava firma koja vrši uslugu nalazi u Srbiji, Sejšelima ili gde već. Korisniku često ne pada na pamet da ide pred sud na Sejšele, te teška srca plati račun i priča se tako završi.

Mnogi od korisnika pokušaju da se izvuku tvrdeći da uopšte nisu koristili čet. Međutim, u transkriptima se vidi da su navodili svoje ime, prezime, opisivali svoj izgled, zanimanje, mesto stanovanja…

Ovakve stvari postoje i u Srbiji. U gradskim autobusima se mogu videti reklame na kojima je fotografija devojke uz kratak opis: „mlada advokatica, želi da se skrasi“ i slično. Glavni slogan reklame je nešto poput: „Dok se voziš busom, upoznaj ljubav svog života“. Treba samo da pošaljite BUSCHAT ili nešto slično na neki četvorocifreni broj i bićete spojeni s devojkom ili momkom sa slike. Tekst na dnu plakata kaže da je servis zabavnog karaktera i da razgovor s animatorima košta toliko i toliko.

Koliko mi je poznato, ova vrsta dopisivanja ipak nije toliko popularna kod nas. Verovatno zbog cene poruka. Tešim se idejom da smo možda inteligentniji od nekih drugih i da ne damo da nas neko tek tako vara. Sa druge strane, nas lože drugačije prevare koje su drugde nezamislive…

Foto: Vreme

SMISAO: Kako se ja nosim sa ovakvim poslom koji de iure nije, ali de facto jeste prevara? Imao sam kolege koje su kukale kako ćemo goreti u paklu zbog ovoga što radimo. Mnoge kolege i, naročito, koleginice kriju od svoje okoline čime se bave.

Neke su imale moralnih problema jer se osećaju kao prostitutke. Jednu od njih sam nedavno ubeđivao da to što korisnika nagovaram na seks bez kondoma ne znači da širim bolest i nemoral, jer do samog seksa uopšte neće ni doći.

Ne volim kad mi se jave ljudi koji su na bilo koji način bolesni i kod kojih se zaista osećam da ih iskorišćavam. Žalosno mi je da vidim da njihovi staratelji ne obraćaju dovoljno pažnje na to kako oni koriste svoje telefone. Posao je posao, ali ipak se trudim da ih ne „oderem“ i pokušavam suptilno da ih odvratim od daljeg korišćenja četa.

Osim toga, nemam nikakvih moralnih problema s poslom. Sve sasvim jasno piše. Onaj ko veruje da će prezgodna riba sa interneta dotrčati kod njega, samo zato što je video njen oglas i poslao joj dve, tri poruke, taj valjda i zaslužuje takve „usluge“.

Ovaj posao me prilično zadovoljava. Ne ložim se na titule, fotelje i status. Dovoljno mi je da 30. u mesecu ne razmišljam o tome šta ću toga i narednog dana jesti. Pali me to što mogu da živim normalno, što mogu sebi da kupim pantalone, kafu u gradu, ručak u restoranu ili što kad hoću – mogu da odem na kraće putovanje, bez griže savesti.

I dalje sam honorarac na državnom radiju. Radio sam i u jednoj jedinici velike nevladine organizacije u našoj zemlji. Tamo se novac dobija na ruke, ugovor se produžava na svakih par meseci uz izmene radne pozicije, a doprinosi se ne plaćaju. Imao sam visoku poziciju, ali mi ona nije mnogo vredela jer plata i kupovna moć padaju kako evro raste; kirija se računa u evrima; cene namirnica prate evro…

Ništa. Ćuti, sedi, piši poruke po ceo dan… Trudim se da budem najbolji radnik. Na stranu što zbog toga nemam nimalo slobodnog vremena tokom kog bih taj novac trošio.