Misterija Vučićevog tugomera

Pretpostavljam da mnogi prethodnih nedelja nisu razumeli zašto se toliko žestim oko načina na koji se ovde upražnjava institucija Dana žalosti, sa svime što uz to ide. Nije da i drugi to nisu primetili, ali eto, smatraju nekako da neka doza mešanog kiča (naime, i malograđanskog i socrealističkog), i raznih formi strinastog „preglumljivanja“ tu naprosto ne može da se izbegne, ali da sve to zajedno nije ni važno, sve javne i kolektivne žalosti uvek su bazično ceremonijalna stvar.

Međutim, stvar nije u tome: uopšte nije u tome i nikada nije u tome. Normalna, prirodna ljudska žalost zbog tragedije i nedužnih žrtava je jedno, a način na koji vlast nastoji da kidnapuje i kontroliše sve što je u vezi s njom nešto je sasvim drugo. Stvar je, elem, par excellence političke naravi. Radi se o samoj prirodi poretka u kojem živimo, a koji je „setovan“ tako da nas kinji, maltretira i ucenjuje na bezbroj načina; jedan od njih, nikako najmanje važan, jeste i svojevrsno pasivno–agresivno emocionalno ucenjivanje.

Aleksandar Vučić dozvolio je sebi ovih dana, besramno i cinično koristeći jednu tragediju za isterivanje svojih politikantskih kaprica i narcisističkih tripova, da neke ljude koji su nastojali da javno analitički procenjuju postupke državnih organa oko helikopterske nesreće koja je odnela sedam života, a da to možda (kažem možda jer nisam stručan da to procenjujem, ali to ne znači da su za to stručni samo oni koji će uvek reći ono što se Vučiću dopada!) i nije moralo tako da bude, izvređa na razne načine, od kojih je najmizerniji bio momenat u kojem je taj besramni, samoreklamerski folirant mrtav-hladan rekao kako oni, naime „analitičari“, eto, „nisu ni tugovali zbog smrti“, kao što se, uostalom, „ni ne raduju životu“.

Do ovoga je, da se razumemo, moralo da dođe. Ta naporno samozaljubljena punjena ptica koja je samom sobom i svojom dubokom unutrašnjom beznačajnošću prvo raščistila čitav javni prostor, a onda ga ispunila samim sobom (ili, ako hoćete, ispraznila samim sobom) usudila se da javno meri stepen tugovanja ili radovanja drugih ljudi nad činjenicama ljudskog rađanja i umiranja. Bezobrazniji od ovoga teško da se uopšte može biti; ili možda i može, sačekajmo Vučićev sledeći javni nastup.

Ako ste ovime zatečeni, zatečen sam vašom zatečenošću. Jer je sve vodilo baš ka tome, i daj bože da to bude najgore što ćemo čuti iz tih usta. Jer baš odatle, iz tog pravca, sve vreme dolazi to šmirantsko histerisanje, ta kvaziemocionalizacija javnih i političkih stvari. Ljudi koji su, činjenicom da su na vlasti i da upravljaju ključnim mehanizmima države, ljudi dakle odgovorni za živote i imovinu građana Srbije, a koji svakodnevno dokazuju koliko su malo kompetentni u tome, pokušavaju da uvuku javnost i društvo u celini u bolesnu igru paraemocionalnog nadgornjavanja: ko je više tužan i ko više žali zbog ove ili one tragedije, poplave, smetova, pada helikoptera – pri čemu je jedino što je nesumnjivo fakat da su oni ti koji svojim činjenjem ili nečinjenjem mogu da ugroze ili da izbave ljudske živote. A na javnosti je da njihov učinak procenjuje – e sad, naravno, kao i uvek i kao i svugde, neko će to činiti dobronamerno, neko maliciozno, neko kompetentno a neko odoktivno… U svakom slučaju, niko ne zaslužuje da od bilo koga, kamoli od najisturenijeg državnog službenika, čuje bolesnu pridiku u kojoj će se ovako meriti stepen njegovog tugovanja. Da li je, zaista, normalno socijalizovanoj, ergo nesociopatskoj osobi uopšte potrebno da objašnjavam zašto se to ne može i ne sme činiti, zašto je to daleko sa onu stranu javno izgovorivog? Ako jeste, okej, smatrajte da ništa nisam ni rekao.

Ali, to je ono što Oni rade otkako su se, na nesreću, pojavili na javnoj sceni zemlje čijem su razvaljivanju tako mnogo doprineli. Dok su se zvali radikalima sve što su – umesto znanja, rada, pameti, dobrote – imali da ponude bila je njihova navodno bezgranična, šampionska i nenadjebiva ljubav za Srbiju i „vaskoliko srpstvo“. Svako ko nije duvao s njima u istu trulu tikvu bio je, dakako, onaj ko ne voli Srbiju i Srbe, tačnije: onaj ko ih mrzi. Sve se tu baziralo na toj prostoj emocionalnoj klackalici, tačnije, na posramljujuće bednoj manipulaciji diskursa „ljubavi“ i „mržnje“, proširenih do apstraktnog nivoa cele jedne države i celog naroda. I nikada baš ništa, ti veliki ljubitelji roda svog, ovoj zemlji nisu dali, osim te navodno preogromne ljubavi koja se, gle, u banalnoj stvarnosti ovoga sveta manifestovala kao neprekidno siktanje mržnje i agresije prema svemu što nisu oni i što Srbiju vidi drugačije od njih.

Šta se onda u međuvremenu promenilo? Nešto malo formice, a baš ništa suštine. I dalje su Oni, s Njim na čelu, jedini koji umeju da vole sve nas – čak i one koji to uopšte ne zaslužuju – i jedino su oni odgovarajuće tužni kad treba biti tužan i srećni kad treba biti srećan… Svi mi drugi koji nismo s njima, ili smo nedajbože protiv njih, sigurno smo emocionalni invalidi, štaviše, verovatno smo se silno obradovali kad smo čuli da je sedmoro ljudi izginulo jer ćemo sad, ura, moći i za to (dakako, iz čiste ljudske zlobe i jeda) da okrivimo Vučića, što je – naime, klevetanje Vučića – jedina svrha i smisao naših mizernih života…

Karikiram? Zapravo ne, jer – šta je drugo Vučić rekao nego baš to? I zato, nemojte da se lažemo: ko ćutke pristaje da mu taj besramnik tako kaplariše, pristaće i na sve drugo.