– Dragi, koliko ostaješ u Rimu?
– Dan i po, ne može manje…
– Nekako si mi snuždeniji nego obično, raduješ se tom susretu, ili bi da ga skineš s vrata?!
– Jedva čekam da mi da blagoslov za srećan let natrag…
– Šta Irinej kaže? Verovatno te ne prekoreva i ne zamera ti, ali ne može mu biti ni svejedno…
– Da okajem tih sat-dva u Vatikanu trebaće mi četrdeset viđenja sa Njegovom svetošću, i nemoj molim te da ga zoveš Irinej, jeste mu to ime, i govoriš to među nama, ali će ti se omaći pred novinarima, ili dok budeš delila čorbu i kojekakve prnje sirotinji…
– Dobro, svetost, svetost, pre sam govorila „svetlost“, meni je to logičnije, svetlost… Kako putuješ?
– Falkonom! Da putujem ekonomskom klasom mogao bih samo s tobom! Kako smo bili uzbuđeni kad smo počeli da letimo avionom, sviđalo nam se i ono čekiranje, predaja prtljaga, čekanje da najave i naš let… Sad to ne bih više mogao da istrpim, ni tu dangubu, ni turiste… Pa ti ne prevezu prtljag, idi kod pape nepresvučen (pevuši u pola glasa: „Oprosti mi, papeeee, oprosti mi Iriii…“)…
– Ko ide s tobom?
– Što pitaš? Staša, Oli…
– Mislila sam, naravno ako ima mesta u avionu, da sa domaćicom obiđem koje sirotište, a posle da mi ona preporuči neki rimski butik… Volela bih da je upoznam, toliko je skromna…
– Papinica?
– Da, papadija! Sigurno je dobrotvorka, papa je popularan gotovo kao ti…
– Samo što je Sveti otac neoženjen! Ho-lo-stoi! Holostoi – kak suhoi!!! How is my Russian, a?!
– Jao, sad se i ja sećam, to za papu, znala sam i kako se to zove…
– Ima ko zna: celibat!
– Jeste! Koliko ti stvari držiš u glavi, mili, latinskih, ruskih, engleskih…
– Uh, kad reče ruskih, nije mi baš prijatno da izađem pred Putina kao osoba koja je papi maltene poljubila papuču, to sam na poslediplomskim studijama imao iz istorije, neki kralj, valjda francuski, morao papi da celiva papuču… Celivat, celibat – varvari, barbari!
– Hajde, ne pravi se važan, nemoj da ja upišem dva fakulteta!…
&
Tako je naš junak pošao na služb. put bez br. družice, ali sudbina nije htela da prenoći on u tuđini, zrakoplov je, okružen hrvatskim oblacima, počeo da se trese, potom i da gubi visinu.
– Majstore, šta to bi?!
– Ništa, gospodine predsedniče, mala turbulencija koju nam kontrola leta nije najavila… (tišim glasom: Ubriši i ovo ovde, dobro što nije bila vrela, ošurio bi me…)…
– Uh, ovo je kao morska bolest, jesmo li iznad mora?
– Nismo još, nad Zagrebom smo, ali sve je pod kontrolom (prigušenim glasom: Izgleda da si narukvicom sata povukao i reglere za gašenje motora…), primetili su da gubimo visinu, nude nam vanredno sletanje…
– Oli, šta da radi majstor?
– Vi ćete znati najbolje, gospodine predsedniče…
– Naravno da ću znati, ali mudar čovek sluša savete profesionalaca, zašto sam te poveo?…
– Ja sam za to da se vratimo u Beograd, ako rezervoari nisu ispražnjeni…
– Predsednik, ponovo pilotu: Kako stojimo sa gorivom?
– Imamo ako hoćete i do Moskve!
– Onda okreći i pravac Beograd! Stašenjka, šta ti veliš?
– Kako god vi kažete, samo da se ovo srećno završi…
– Predsednik: Majstore, pravac „Nikola Tesla“! Zahvalite se Hrvatima, nismo toliko nisko pali da krenemo u Vatikan i da završimo u Zagrebu, radi posete papi stavili smo živote na kocku, na nebu smo dobili jasan znak da vizita nije blagoslovena, idemo kući!
– O: Tako je, šefe, samo šta ćemo reći medijima: ova naša pustolovina mora malko da se razradi i unapredi, koliko smo ono padali kljunom ka Novskoj? Četiri kilometra?
– P: Ne treba preterivati. Dva kilometra smo pikirali, a tresli smo se koliko? Četrdeset minuta? Majstore, šta je realno?!
– Sve je realno što budemo rekli, ne snima se ništa, biće naša reč protiv njihove!
– P: Čije njihove?! Na našoj strani biće i staro i mlado, i istok i zapad, i sirotinja i tajkuni, koji su u svojim malim avionima sigurno prošli kroz ovakvu golgotu… Dobro, u Golgoti se pešači, ali ova naša zračna odiseja ima da bude opevana kako dolikuje, zato imamo Stašu… Ovo kao da manje trucka?!
– P: Gospodine Predsedniče, i ostali uvaženi putnici, ubrisali smo tablu, skinuli satove, prstenje, i kravatu, da ne pokrije neku foto-ćeliju, ne berite gajle!
– Aferim, majstore, svako zlo ima svoje dobro: i pored najbolje volje nije bilo suđeno da se vidim sa papom, sutra mi dolaze majstori u Bajčetinu, čovek mora da je kući kad ima majstore…
– S: Ima jedno još veće dobro, šefe!
– P: Na šta cilja lepa glavica?
– S: Pa ovo je saobraćajna nezgoda! Neko za ovo mora da odgovara! Avion nije domaće proizvodnje, ali ministarka saobraćaja jeste! Neka da ostavku, neka nas novčano obešteti, i daleko joj lepa kuća! (Počinje krčanje na snimku, lija i ždral nisu do odlaska ovog broja u štampu uspeli da razaberu kraj bogougodnog domunđavanja.)
