Da imam neko znanje i smisla za biznis, odmah bih osnovao lokalni mejl server i ušao u ozbiljne pregovore sa vladom i javnim sektorom, računajući da će se privatni korisnici i kompanije brzo uključiti. Naročito posle novih prekoatlantskih saznanja o funkcionisanju elektronske pošte. Zakoni koji su na snazi već tridesetak godina, a pooštreni su pre tri, dozvoljavaju američkim službama bezbednosti i policiji nesmetan uvid u sve mejlove starije od šest meseci. Reč je, naravno, o američkim kompanijama, ali svako ko koristi android platformu mora da ima i američku adresu, Guglovu.
Naravno da je moguće odvojiti privatno od poslovnog, ali se često te stvari pomešaju, a jedan pogrešno adresiran mejl može svašta da otkrije. Opasnost sada vreba i sa druge strane. Amerika je danima u sajber krizi zbog hakerske (verovatnije špijunske) provale u sistem sa podacima zaposlenih u vladinim organizacijama. Veruje se da su lični podaci više od dvadeset miliona ljudi prekopirani. Ne isplati se menjati ih, ali je onome ko ume da ih upotrebi sada otvoren put za zloupotrebu. Načelnica savezne kadrovske kancelarije (OPM Office for Peoples Managment) podnela je ostavku, ali to je samo kap u moru.
Hakovanje državnih servisa postalo je važna tema i u predizbornoj kampanji. Hilari Klinton izjavila je da je Kina spremna da „upadne u sve što se ne kreće“, dok je Peking (očekivano) odbacio sve optužbe rekavši da sa hakovanjem nema veze. Imajte u vidu da su u tom vihoru negde i vaši podaci, o čemu se ne troši mnogo reči.
Vratimo se na početak. Ako treba da sumnjamo da nas naše službe prate ili da budemo sigurni da nas prati američka, ja bih se radije opredelio za prvu varijantu. Ne zato što se tome radujem ili od toga ne strahujem, već zbog nade da se domaće službe mogu staviti pod domaću kontrolu, makar u teoriji. Što sa američkom službom nije slučaj. Dakle, postojanje domaćeg mejl servisa koji bi se masovno koristio, uključujući i lokalnu verziju klauda bio bi prvi korak ka kibernetičkoj suverenosti. To otvara brojna pitanja, najpre bezbednosna (ako Amerika ne može da se zaštiti, kako li će Srbija), ali sve te dileme već postoje i kod konvencionalnog naoružavanja pa se još niko nije odrekao vojske.
Sajber bezbednost mogla bi da bude sledeća najbitnija stvar kojom će se baviti NATO ili oko koje bi se mogao sastaviti novi vojni savez, toliko je ta stvar ozbiljna.
Oko mogućnosti američkih službi da nam čitaju poštu i lične poruke sa društvenih medija za sada u Srbiji nema neke sekiracije. Srećna okolnost je što su se po tom pitanju uzbudili američki kongresmeni i pokrenuta je inicijativa da se to pravo ograniči (za sada bez uspeha, nisu uspeli ni da je stave na dnevni red). Ako već nismo u stanju da napravimo sopstveni sistem za komuniciranje na mreži, pod jurisdikcijom sopstvene države, ne bi bilo loše da na Kapitol hil bar pošaljemo neke dopisnike domaćih medija. Tamo se rešava naša sudbina pa nije loše da o tome imamo neku informaciju više.
